Main menu

Dušanovački mangupi

Lep prolećni dan i najlepšom silom prilika iznuđena pauza u radu (tata morao da pokupi derle iz vrtića), bila je ko stvorena za obilazak rajskog vrta kuma R. i po koji ćekul (skr. Ćekulanje) uz kafidžonu i rakijicu dok se dete igra na svežem vazduhu za promenu. Prijatnu atmosferu dodatno je pojačala pojava koja mi se pred očima ukazala, nakon par pogleda u okolinu, čašicu, šolju i oči kuma R. shvatio sam da me oči ipak ne varaju, a i da me kum R. ovog puta nije kljukao svojim bosiljcima i šarenim pilulama! Ni manje ni više na žicama elektrovodova iznad nas opušteno je ćaskao kao ja i kum R. par neobičnih ptica. Jedna od njih je ličila na goluba ali one veličine po kojoj jedenje istih zaista i dobija smisao, a druga je bez sumnje po mom prilčno zarđalom ornitologškom znanju bio Mali Aleksandar…hm… Pa biću iskren prvo što sam pomislio kako bi bilo lepo imati jednog Malog Aleksandra u “Casa de Pantic” ali odmah sam i shvatio da bi to za ovaj primerak nakon što je iskusio ovoliku slobodu predstavljalo više nego mučenje. A i da dodam da ne smem da se zakunem da se radi baš o Malom Aleksandru ko što rekoh zarđao sam skroz.

Ćaskanje dva ortaka sa Dušanovca

Primetili smo vas

Šta je bre ćoro debeli i ti anoreksični ćelavče - šta bre blenete, igra mečka, a?!

E sad… Đavo mi ne da mira, kako to da ja kao veliki ljubitelj životinjskog sveta ne znam koja je to kokoš pored Aleksandra, a i motam po glavi možda je nesrećnik zalutao, pa da ga nekako dozovem, uhvatim vratim ucveljenom vlasniku. Rešenje tog problema potražio sam u obraćanju velikom prijatelju ali još većem golubaru gospodinu M. ili N. kako god. Ta njuška svakako najbolje poznaje sve što leti nad beogradskim nebom. I to je izgledalo ovako:

Ja: “Alo S. (dodatni nadimak gospodina M. sa nadimkom N.), je li kako da navatam papagaja”?

On: “Kog papagaja, jel veliki zelen”?

Ja: “U m… t.. .xxx kako znaš”?

On: “Pa S. D. (kako M.ili N.ili S. voli da oslovi moju malenkost aludirajući na moju težinu) jel si na Dušanovcu”?

Ja: “U pa 100 t. m.. …, kako sad pa to znaš”?

On: “Pa se.. jedna, ima tu jedan, druži se već godinama sa vrabcima, niko ne može da ga uhvati i nikome nije jasno kako prezimi”!

Ja: “Dobro znači, ova kokoš sa njim što liči na one tvoje piliće i što je veća od goluba, a liči na goluba i ima belu kragnu i nešto čudniji kljun je po tebi vrabac”?

On: “Ne M.D. (kako M.ili N.ili S. voli da oslovi moju malenkost aludirajući na moju težinu i visprenu inteligenciju) to su ti Grivnjaši ili divlji, šumski golubovi, nešto su se namnožili poslednjih godina u gradu”.

E Zeleni! Dođi vamo ima vrhunskih bobica, aj da krkamo pusti ta dva retarda što bulje!

Te eto tog dana saznadosmo nešto novo i ja kum R. a ova Dušanovačka ekipa nas je dobro prihvatila i častila kvalitetnim poziranjem koje kum R. uspeo uhvatiti svojim fotoaparatom.

Zelena ti mama Grilijašu nijedan! Al i to što kažeš, ajd da krkamo j-eš ove retardinjose!

U vrh brate, svaka čast za ove bobidžone! Vidi bre koliko ih ima!

Tako da Beograde, možeš se pohvaliti jednom neobičnom pojavom i prelepim pticama u svom gradu, a ako se među čitaocima ovih redova nađu turistički radnici i novinari, neka ispitaju malo više stvar i neka naprave jednu kvalitetnu promotivnu romantičnu priču o Beogradu i novootrkivenoj autotohnoj vrsti beogradskih prašuma Mali Dušanovački Aleksandar ( Dusanovac Psittacula Krameri).

Mnj, žvać, krc... Vidi ove i dalje škljocaju! Ima besposlenih ljudi!...Mnj, žvać, krc... Uuušš bre stoko!

I tako nakon razmenjenih reči prijateljstva i razumevanja ptice su nastavile svojim putem, a ja i kum R. svojim…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

FacebookTwitterGoogle+