Dušanovački mangupi
Lep prolećni dan i najlepšom silom prilika iznuđena pauza u radu (tata morao da pokupi derle iz vrtića), bila je ko stvorena za obilazak rajskog vrta kuma R. i po koji ćekul (skr. Ćekulanje) uz kafidžonu i rakijicu dok se dete igra na svežem vazduhu za promenu. Prijatnu atmosferu dodatno je pojačala pojava koja mi se pred očima ukazala, nakon par pogleda u okolinu, čašicu, šolju i oči kuma R. shvatio sam da me oči ipak ne varaju, a i da me kum R. ovog puta nije kljukao svojim bosiljcima i šarenim pilulama! Ni manje ni više na žicama elektrovodova iznad nas opušteno je ćaskao kao ja i kum R. par neobičnih ptica. Jedna od njih je ličila na goluba ali one veličine po kojoj jedenje istih zaista i dobija smisao, a druga je bez sumnje po mom prilčno zarđalom ornitologškom znanju bio Mali Aleksandar…hm… Pa biću iskren prvo što sam pomislio kako bi bilo lepo imati jednog Malog Aleksandra u “Casa de Pantic” ali odmah sam i shvatio da bi to za ovaj primerak nakon što je iskusio ovoliku slobodu predstavljalo više nego mučenje. A i da dodam da ne smem da se zakunem da se radi baš o Malom Aleksandru ko što rekoh zarđao sam skroz.
Ćaskanje dva ortaka sa Dušanovca
Šta je bre ćoro debeli i ti anoreksični ćelavče - šta bre blenete, igra mečka, a?!
E sad… Đavo mi ne da mira, kako to da ja kao veliki ljubitelj životinjskog sveta ne znam koja je to kokoš pored Aleksandra, a i motam po glavi možda je nesrećnik zalutao, pa da ga nekako dozovem, uhvatim vratim ucveljenom vlasniku. Rešenje tog problema potražio sam u obraćanju velikom prijatelju ali još većem golubaru gospodinu M. ili N. kako god. Ta njuška svakako najbolje poznaje sve što leti nad beogradskim nebom. I to je izgledalo ovako:
Ja: “Alo S. (dodatni nadimak gospodina M. sa nadimkom N.), je li kako da navatam papagaja”?
On: “Kog papagaja, jel veliki zelen”?
Ja: “U m… t.. .xxx kako znaš”?
On: “Pa S. D. (kako M.ili N.ili S. voli da oslovi moju malenkost aludirajući na moju težinu) jel si na Dušanovcu”?
Ja: “U pa 100 t. m.. …, kako sad pa to znaš”?
On: “Pa se.. jedna, ima tu jedan, druži se već godinama sa vrabcima, niko ne može da ga uhvati i nikome nije jasno kako prezimi”!
Ja: “Dobro znači, ova kokoš sa njim što liči na one tvoje piliće i što je veća od goluba, a liči na goluba i ima belu kragnu i nešto čudniji kljun je po tebi vrabac”?
On: “Ne M.D. (kako M.ili N.ili S. voli da oslovi moju malenkost aludirajući na moju težinu i visprenu inteligenciju) to su ti Grivnjaši ili divlji, šumski golubovi, nešto su se namnožili poslednjih godina u gradu”.
E Zeleni! Dođi vamo ima vrhunskih bobica, aj da krkamo pusti ta dva retarda što bulje!
Te eto tog dana saznadosmo nešto novo i ja kum R. a ova Dušanovačka ekipa nas je dobro prihvatila i častila kvalitetnim poziranjem koje kum R. uspeo uhvatiti svojim fotoaparatom.
Zelena ti mama Grilijašu nijedan! Al i to što kažeš, ajd da krkamo j-eš ove retardinjose!
U vrh brate, svaka čast za ove bobidžone! Vidi bre koliko ih ima!
Tako da Beograde, možeš se pohvaliti jednom neobičnom pojavom i prelepim pticama u svom gradu, a ako se među čitaocima ovih redova nađu turistički radnici i novinari, neka ispitaju malo više stvar i neka naprave jednu kvalitetnu promotivnu romantičnu priču o Beogradu i novootrkivenoj autotohnoj vrsti beogradskih prašuma Mali Dušanovački Aleksandar ( Dusanovac Psittacula Krameri).
Mnj, žvać, krc... Vidi ove i dalje škljocaju! Ima besposlenih ljudi!...Mnj, žvać, krc... Uuušš bre stoko!
I tako nakon razmenjenih reči prijateljstva i razumevanja ptice su nastavile svojim putem, a ja i kum R. svojim…
Momo Kapor – zbogom legendo.
Preminuo je Momo Kapor, uff… Pa šta da radimo odavno sam počeo da kapiram da Bogo kako ga je moja Baba umela osloviti, kod sebe poziva uglavnom najbolje. Ono što ne bi bilo fer, da poslednju počast ne odam makar jednim redom ispisanog teksta. Istina da je Momo umeo da izjavi da kad bi se ponovo rodio, ne bi se bavio pisanjem već samo slikarstvom, sto i jeste bio njegov poziv, po školi gledano ali njegov doprinos u književnosti mogu mu osporiti samo ljudi koji od šume drveće ne vide.
A moram mu reći jedno velko Hvala zato što je upravo ta forma pisanja mene lično, a verujem i mnoge druge, oprala od odbojnosti stečene školiskim lektirama i čitanjem “pod moranje” i ponovo približila knjizi na onaj ispravan, pravi način. Dodatni momenat koji bi želeo da istaknem je da ako me neko pita, a ko je po meni pravi Beograđanin, e pa meni je taj Sarajlija svakako pripada grupi najvećih.
Neka mu je večna slava i hvala!
