Šlajmara
Još jedna nedelja iza nas.. i to kakva! Zaista jedna nedelja prepuna Up & Down raspoloženja. U opštem utisku mi i dalje preovlađuje jedno pitanje na koje već godinama tražim odgovore i načine da na tu pojavu nekako utičem. Pitanje je vezano za našu nacionalnu potrebu da pljujemo po svemu i to je ok. Pljuni brate niko ti ne brani, svako ima pravo na svoje mišljenje.
Međutim Srpsku pljucu simptomatično prati jedna pojava koja se ogleda u tome da baš svako pljuje i baš niko ne nudi neko bolje rešenje, pardon, ne nudi nikakvo rešenje.
Zašto kroz istoriju Srba zaista važi i čvrsto stoji, da svako novo gazi ono staro? Zašto svaki deo svoje istorije i opšte nacionalne socijologije ne možemo jednostavno prihvatiti sa ponosom kao naš? Ostaviti šansu budućim pokoljenjma da izvuku pouku iz činjeničnog stanja, a ne iz pobedničkih istorija i arhivskih zapisa.
I kad kažem svako pljune, mislim na ono svako, da prvo ako pljuješ, pljuj imenom i prezimenom, a onda pljuj brate ili sestro, celokupnom svojom ličnošću i delom, da vaša pljuca dobije težinu i smisao, ovako pljuvanje u prazno je pre svega ružno, a zatim troši vreme i energiju poštenog sveta.
I tako krećući se kroz vreme i prostor u kojima živim, samo gledam tonu loših stvari, loših ljudi, loših postupaka ali gledam i koju stotinu kilograma zaista, dobrih ljudi, dobrih stvari, dobrih postupaka….nažalost ovi drugi tonu i guše se u masi ovih prvih uz svesrdnu pomoć Pljuni Bre! metodologije.
365 Lepih Dana
I tako ove nedelje zaista neočekivani članak Pljuni Bre! u časopisu Vreme na temu projekta 365 lepih dana. Zatim čitava PljuniBre! rasprava na tu temu u okviru foruma Parapsiho-ispada sa punim pravom – PATO – logija.
I ok, slažem se sa dobrim delom pljuc konstatacija, gde živimo i kako živimo. Ali molim vas! Pa 365 lepih dana je rešenje za bolje raspoloženje! Koji je od vas Pljuni Bre! aktivista u bilo kom svom komentaru, ponudio alternativu ili bolje rešenje i ostanimo tu samo na temi Rešenje za bolje raspoloženje? A da ne pričam o besmislu da se pljuje nešto što nikakvu štetu ne donosi niti može da donese. A sad, ajmo šire ko od vas, koji ste uzeli sebi za pravo da tako oštro popljujete, ima bilo kakav konkretan predlog rešenja za bilo koji od problema na osnovu kojih pljujete 365 lepih dana?
I pozivam vas da slobodno Pljuni Bre! i po meni ali nemojte se u svojim odgovorima kriti iza političkih partija i ideologija. Nego konkretno problem – rešenje. Jel je naša nacija dovoljno pametna da probleme prepozna, mi svi zajedno nismo baš toliko efikasni u onom delu gde se problem rešava. Tako da nijednom Srbinu srkači energije, trovači i sl. apsolutno nisu potrebni!
I tako je ove nedelje bila i završna priredba škole pevanja Aleksandre Kovač – Beogradski glas. Koji je bio zaista predivan događaj i gde su svoje znanje i talenat prikazali najmlađi, a i oni malo stariji polaznici škole. I zamislite molim vas na svu ovu krizu našli oni da pevaju?! A da, da ne zaboravimo da pljunemo i po Aleksandri Kovač, jer sam sasvim siguran da su svi pljuvači dela pomenute, veliki eksperti za muzičku kulturu.
Grrr Besmisao!
Što se toga tiče Aleksandri Kovač čista 10ka i kad god budem bio u prilici da ih podržim, podržaću ih.
Kritika ima i to jedna velika, sve je bilo savršeno, ali ova priredba zaslužuje da bude većeg formata, tako da neki bolji prostor, sa više mesta i svakako veća promocija, možda će boravak na takvoj manifestacija malo smanjiti količinu pljuvačke raspoložive za pljuc, pljuc u našem narodu.
Bravo klinci - Najbolji ste! Pljuvači kako su krenuli i po ovoj dečici bi pljuvali.
E sad da pljunemo malo i po protestu organizovanom u čast “Prohibicije”. Pa aj stvarno da pljunemo. Lokacija – mnogo loš izbor, loša karma, u taj park zbog problema koji alkoholizam i narkomanija nose, roditelji odbijaju da vode svoju decu. Neko drugo mesto, bi bilo verovatno bolji izbor. Organizacija – nema je ali tu ide Pljuc, za sam Grad Beograd kome je vreme da nauči da će ovakvih događaja biti sve više i da je krajnje vreme napravi modele organizacije potrebnih gradskih službi (ne samo policije), da ti događaji proteknu u kulturnijoj atmosferi i uz promociju pravih vrednosti. Zato što taj protest nema i ne sme da ima veze sa promocijom alkoholisanja, već sa promocijom turističke ponude našeg grada i građanskih sloboda. I zato zaista, razmislite, pre uvođenja bilo kakvih restrikcija, da li upravo ta sloboda koja je postojala, je dobrim delom zaslužna, za smeštanje Grada Beograda na prvo mesto liste najboljih gradova za noćni provod. Zabrane u ovom slučaju apsolutno nisu rešenje, pravilnici, određene restrikcije i fine globe za prekršioce – jesu.
Al tu ima mesta za pljuvanje! Prvo šta će nam uopšte muzeji na ovu krizu?! Toliki predivni stambeni i poslovni prostor daje danak gomili starudije!? 350 dinara za ulazak! Gužve!…. Aman bre!
Genijalna ideja i čudo je jedno kako opstaje, samo tako nastavite i trudite se da budete još bolji. I Grade Moj! Još para za tu manifestaciju! Muzejaši kukajte, cimajte, tražite jurite sredstva, novci sa neba ne padaju, a od sedenja i kenjkanja vajde nema.
Hvala Kaligrafistima škole Drvo Art na ovom simpatičnom daru!
I da zaključim, pljuvanje radi pljuvanja u našoj kulturi se smatra nepristojnom i ružnom pojavom. Međutim pljuvanje kao fiziološka potreba ima veze sa upalama respiratornog sistema i tad pomoći nema, pa je čak i zdravije pljunuti nego gutati i držati to u sebi.
Pa povodom čitavog pljuvačkog raspoloženja nacije, sa moje strane jedna molba:
Ljudi ako već pljujete, izvucite ga iz peta, pa ono hrk pu! Nemojte pljuvati u prazno, nije BrE lepo!
East Weekend Fest – Bor, 7. i 8.05. 2011. – tj. oko #ewf
Pošto Srbe pre svega intersuju pare, da počnem od para. Organizatori ove konferencije su postavili domaći zadatak svim ostalima u pogledu novca. Kotizacija za ovaj događaj se kretala od besplatne preko 1200RSD do 2000RSD, e sad Srbin će reći pa to nije ništa specijalno nisu ni to male pare (kažem Srbin zato što su i Srpkinje Srbi, jer obrni okreni svaka je Srpkinja, nekog Tate Sin 
). I da, to ne bi bilo ništa specijalno vredno pominjanja ako se ne uzme u obzir da u tu cenu ulazi i prevoz! Da kupite povratnu kartu za autobus do Bora, treba vam 1.5k dinerosa, a o benzinu i putarinama u varijanti sopstvenog prevoza suvišno je pričati. Bor spada u jeftinije za obitavanje u njima gradove, tako da vam za boravak tamo nije potrebna neka nenormalna količina novca, osim ako niste ja, kada vam sve pare ovoga sveta nisu dovoljne. Uz sav aranžman dodatno je bilo potrebno participirati sa 300 + 350RSD za #krmljao koji je bio vrlo dobar i dovoljno obiman (Opet ako niste ja, pa da mažnjavate i drugima iz tanjira (hvala Popaje)). Sve u svemu jedan događaj koji kompletna IT populacija, naravno i mnogo šire, ne treba da propusti za izgovorom nemamo vr€m€na. A evo dodatno i zašto.
U predimenzionisanom autobusu smo hrk hrk nas 17oro, mesta koliko sam upućen je bilo za 70. Posebno se u hrk hrk istakao Vudu Popaj, Miloje Sekulić je bio razredni starešina i on se priklonio hrk hrk diskusiji, a ja sam kao i u dosadšnjem školovanju, zabušavao, pisajući prethodni post. Posle coffee i piš puš pauze, atmosfera se malo podigla, tu i tamo smo osim piš i puš malo bla bla, te me Vudu Popaj informisa da osim meni poznatog i dragog alubuma on ima čini mi se reče još pet, pa i knjigu i da se dobrano bavi Mlatimudijalnim aktivnostima. Dolazak autobusom na događaje ovog tipa ima svojih standardnih mana ali i veliku prednost zato što se upoznajete sa prisutnima. Naravno, ja bi lično radije voleo da povezem par ljudi do lokacije, ali moj Yugoar ima nezgodnu narav i pamti mi svaku psovku, pa se plašim da bi me pizda negde izdala, a sa mojom većom i lepšom polovinom nisam još uspeo da nađem model kako da uđemo u posed nekog Rumuna. A što se tiče uvaljivanja u transport kombinacije, to uvek stoji ali ja nisam ljubitelj te varijante.
Hrk Hrk u autobusu za Bor
Po izlazku iz autobusa i protezanju starih kostiju pridružismo se prisutnima na kafi i pozdravima, te ja prionuh odmah na zadatak zadat od strane dragog mi klijenta i podelih pozdravčiće kojima se uvek svi obraduju. O predavanjima nemam šta da gušim, koga je baš zanimalo pratio je preko live streama, a meni je jedino i krivo i pitam se oće li se ti snimci negde pojaviti raspoloživi za gledanje/skidanje. Zaista je bilo kvalitetnog materijala Rumuni su bili iznad očekivanja, pa i sve ostalo je bilo vrlo vrlo zanimljivo.
E sad, offline je kao i uvek još zanimljivije. Po koje spontano kraćano bla bla Mahlat, Poslednji Skaut, Psiholog , MilošBlog nove devirtualizacije , sve u svemu lepota! Posebno je bilo interesantno primetiti sveopšte čuđenje kako su prisutni političari zapravo cool ili kako bi Torbica u offline-u (Kiza Approved) fazonu, izrazio dodatkom “Brate” pri obraćanju Aproved personi. Te su sa prisutnima Veso Brate i Goco Brate podelili po koju reč mudrosti. Branislav Lečić je takođe bio zanimljviji u offline komunikaciji i komentarima “+16″ diskusije, međutim odsustvo Twitter naloga mu nije oprošteno, šta da se radi niko se nije naučen rodio, neće mu niko zameriti ako grešku ispravi. Veselin Jevrosimović mi nije dao odgovor na pitanje da li je Jagnjetina ključ uspeha u biznisu ali ja sam mu i pored toga, velikodušno ponudio da nam se pridruži u Krypton Web-u, jer sam oduvek bio spreman da mladim, sposobnim i radnim ljudima dam šansu i da zajedno pokušamo da promenimo svet.
Ja sam East Weekned Fest iskoristio i za obilazak Ujne i Bratanca, pa mi je sama poseta Boru bila dodatni Win ali sam propustio večeru i after party u Hotel Albo, afterparty i nisam morao ali imao sam problem zato što u klubu Cult afterparty nije nastupio te sam sa Ubuntu zajednicom i Bratancem spojio dan i noć, što mi je značajno otežalo komunikaciju i praćenje drugog dana.
Za kraj moram da naglasim da sam dosta toga ovde sigurno propustio i baš zato svako ko je East Weekend Fest ove godine propustio sledeće nipošto ne treba. A sve dobre ljude koje nisam naveo, neka mi ne zamere, moja dementnost uzima maha ali kako je “Repetitio est mater studiorum.” svaka nepravda će biti vremenom ispravljena.
Ovaj površinski kop nažalost zatrpavaju, baš je impresivno za videti a da bi ste stekli predstavu koliko je to, izvukao sam vam dve sličke za poređenje.
E-trgovina dan 0 – eHigijena!
Napokon se nakanih da se sastavim i prijavim i da nakon 10 propuštenih, posetim tu instituciju sada u 11om izdanju, zvanu E-Trgovina. Istini za volju prve edicije te međunarodne konferencije mi i nisu budile neku preteranu pažnju, međutim poslednjih par godina, a naročito prošle bilo mi je žao što sam propustio taj događaj ali i BlogOpen.
Sve u svemu, poslah, abstrakt, predavanje sve krajnje u mom, minut do 12 stilu, poplaćah globe. Obradovalo me je što su, eto, našli mesto i za moju predloženu temu, a i što ću iz uloge posmatrača izvršiti transformaciju u aktivistu. Dodatno eto prilike da sa svima virtuelno poštovanim malenkostima, iskažem i po koju ličnu reč hvale, razmenimo koje zrnce mudrosti, pa možda nešto i zajedničkim snagama pokrenemo, promenimo, makar pokušamo.
E-trgovino drž se, ova se masa ka tebi talasa!
Tu sam shvatio da u vrtlogu obaveza moji elektronski profili plaču i kukaju, te sam obnovio družbu sa njima i tako dođoh do mog nesrećnog Bloga, gledam: “Vidi ovo ima i Arhivu”?!, kad ne lezi vraže! Od Novembra 2008! Žali bože resursa. Počnem da preturam pa nađem Suncokretena koji na objavu čeka od Septembra prošle godine, pa se setim da sam hteo lepo sažvakati pojavu web project managementa, a ostade ona na početku. Sve u svemu godine prolaze, a ja sam se svojim klijentima okrenuo mnogo više nego sebi samom. I bi mi nekako žao, jer sam ovo ružno čedo koda, uredio baš radi uživanja i ničega više.
To me sve malo vrati koji korak unazad i svatih da se ja svojim poslom od milošte nazvan Web Aplikatorstvom, zato što je malo segmenata vezanih sa internet koji nisam imao priliku da dobrano obradim, bavim bezmalo punih 11, a bogami i koju pre toga godina. Tragova ima ko šaše, zapostavljenih stvari, otvorenih profila, raznih komentara, a sve nekako neuredno i zapostavljeno. I tako me je E-Trgovina, eto već naterala da obratim pažnju na svoju eHigijenu! Te svatih, da je E-trgovina već počela.
Tako da odoh da eČistim dalje i popunjavam check listu uradi/ponesi, te to ujedno treba da predstavlja aktivnost svakog pojedinaca koji se sprema na Etrgovinu i za kraj da zaključim.
Proglašavam današnji dan početkom E-Trgovina 2011, dan je 0, a program je:
Pre Podne Sala “Kuća-Posao”
- Tekući poslovi i viseći repovi
- eČišćenje i elementarna eHigijena
- Akumulacija pozitivne energije
PoPodne Sala “Dom”
- Pakuj prnje – ne zaboravi kupaće! (Miloje Sekulić pominje nekakav džakuzi za odabrane ili možda kažnjene
… ) - BedRoom party tema “Hrk Hrrrk”
Sve u svemu E-trgovino drž se, ova se masa ka tebi talasa!
Dušanovački mangupi
Lep prolećni dan i najlepšom silom prilika iznuđena pauza u radu (tata morao da pokupi derle iz vrtića), bila je ko stvorena za obilazak rajskog vrta kuma R. i po koji ćekul (skr. Ćekulanje) uz kafidžonu i rakijicu dok se dete igra na svežem vazduhu za promenu. Prijatnu atmosferu dodatno je pojačala pojava koja mi se pred očima ukazala, nakon par pogleda u okolinu, čašicu, šolju i oči kuma R. shvatio sam da me oči ipak ne varaju, a i da me kum R. ovog puta nije kljukao svojim bosiljcima i šarenim pilulama! Ni manje ni više na žicama elektrovodova iznad nas opušteno je ćaskao kao ja i kum R. par neobičnih ptica. Jedna od njih je ličila na goluba ali one veličine po kojoj jedenje istih zaista i dobija smisao, a druga je bez sumnje po mom prilčno zarđalom ornitologškom znanju bio Mali Aleksandar…hm… Pa biću iskren prvo što sam pomislio kako bi bilo lepo imati jednog Malog Aleksandra u “Casa de Pantic” ali odmah sam i shvatio da bi to za ovaj primerak nakon što je iskusio ovoliku slobodu predstavljalo više nego mučenje. A i da dodam da ne smem da se zakunem da se radi baš o Malom Aleksandru ko što rekoh zarđao sam skroz.
Ćaskanje dva ortaka sa Dušanovca
Šta je bre ćoro debeli i ti anoreksični ćelavče - šta bre blenete, igra mečka, a?!
E sad… Đavo mi ne da mira, kako to da ja kao veliki ljubitelj životinjskog sveta ne znam koja je to kokoš pored Aleksandra, a i motam po glavi možda je nesrećnik zalutao, pa da ga nekako dozovem, uhvatim vratim ucveljenom vlasniku. Rešenje tog problema potražio sam u obraćanju velikom prijatelju ali još većem golubaru gospodinu M. ili N. kako god. Ta njuška svakako najbolje poznaje sve što leti nad beogradskim nebom. I to je izgledalo ovako:
Ja: “Alo S. (dodatni nadimak gospodina M. sa nadimkom N.), je li kako da navatam papagaja”?
On: “Kog papagaja, jel veliki zelen”?
Ja: “U m… t.. .xxx kako znaš”?
On: “Pa S. D. (kako M.ili N.ili S. voli da oslovi moju malenkost aludirajući na moju težinu) jel si na Dušanovcu”?
Ja: “U pa 100 t. m.. …, kako sad pa to znaš”?
On: “Pa se.. jedna, ima tu jedan, druži se već godinama sa vrabcima, niko ne može da ga uhvati i nikome nije jasno kako prezimi”!
Ja: “Dobro znači, ova kokoš sa njim što liči na one tvoje piliće i što je veća od goluba, a liči na goluba i ima belu kragnu i nešto čudniji kljun je po tebi vrabac”?
On: “Ne M.D. (kako M.ili N.ili S. voli da oslovi moju malenkost aludirajući na moju težinu i visprenu inteligenciju) to su ti Grivnjaši ili divlji, šumski golubovi, nešto su se namnožili poslednjih godina u gradu”.
E Zeleni! Dođi vamo ima vrhunskih bobica, aj da krkamo pusti ta dva retarda što bulje!
Te eto tog dana saznadosmo nešto novo i ja kum R. a ova Dušanovačka ekipa nas je dobro prihvatila i častila kvalitetnim poziranjem koje kum R. uspeo uhvatiti svojim fotoaparatom.
Zelena ti mama Grilijašu nijedan! Al i to što kažeš, ajd da krkamo j-eš ove retardinjose!
U vrh brate, svaka čast za ove bobidžone! Vidi bre koliko ih ima!
Tako da Beograde, možeš se pohvaliti jednom neobičnom pojavom i prelepim pticama u svom gradu, a ako se među čitaocima ovih redova nađu turistički radnici i novinari, neka ispitaju malo više stvar i neka naprave jednu kvalitetnu promotivnu romantičnu priču o Beogradu i novootrkivenoj autotohnoj vrsti beogradskih prašuma Mali Dušanovački Aleksandar ( Dusanovac Psittacula Krameri).
Mnj, žvać, krc... Vidi ove i dalje škljocaju! Ima besposlenih ljudi!...Mnj, žvać, krc... Uuušš bre stoko!
I tako nakon razmenjenih reči prijateljstva i razumevanja ptice su nastavile svojim putem, a ja i kum R. svojim…
Momo Kapor – zbogom legendo.
Preminuo je Momo Kapor, uff… Pa šta da radimo odavno sam počeo da kapiram da Bogo kako ga je moja Baba umela osloviti, kod sebe poziva uglavnom najbolje. Ono što ne bi bilo fer, da poslednju počast ne odam makar jednim redom ispisanog teksta. Istina da je Momo umeo da izjavi da kad bi se ponovo rodio, ne bi se bavio pisanjem već samo slikarstvom, sto i jeste bio njegov poziv, po školi gledano ali njegov doprinos u književnosti mogu mu osporiti samo ljudi koji od šume drveće ne vide.
A moram mu reći jedno velko Hvala zato što je upravo ta forma pisanja mene lično, a verujem i mnoge druge, oprala od odbojnosti stečene školiskim lektirama i čitanjem “pod moranje” i ponovo približila knjizi na onaj ispravan, pravi način. Dodatni momenat koji bi želeo da istaknem je da ako me neko pita, a ko je po meni pravi Beograđanin, e pa meni je taj Sarajlija svakako pripada grupi najvećih.
Neka mu je večna slava i hvala!
