Кратак рапорт из Барзиловице
Смак света још увек није наступио, али даје јасне сигнале да се приближава све брже.
Тако нам данас свану сунчан дан, први после ни сама не знам колико месеци. Истина, брзо се наоблачи,али опет – и то прође, па се сунце опет појави. Трава је зелена као у Енглеској, чиста, мокра и тако сочна да чисто завидиш овцама, што могу да уживају у њој.
Маслачак се расцветао на све стране, јоргован са листићима који тек извирују је пун пупољака, просто да не поверујеш да ће већ за недељу две то бити велике лила цвасти, које ће извиривати из зелене шуме листова.
А код мене – не постоји нигде таква лепота: нарциси се убокорили, црне лале само што нису процветале, зумбули у свим бојама, исто тако у бокорима.
Тегет мускари са својим ситним звончићима испред црвене лале са штрафтастим браон-зеленим листовима и розе зумбула, иза њих жути нарциси као да им чувају стражу, да их бране од мачје породице, у којој је свако сваком род: мајке су и сестре, и бабе, па и прабабе, али истовремено и супруге, очеви су браћа сестрама и браћи, мужеви женама и сестрама и теткама, и стринама, али нема везе – све је то искрена љубав, мазе се и перу једни друге, и греју, па и чувају своју породицу.
А шаре – ко да природи није било довољно оних лепих мачјих шара, већ упорно покушава да измисли нове. А очи – то је нешто најлепше што постоји – бадемасте, крупне, гледају те запањено (Зар је могуће да нећеш да нас пустиш у кућу? Или – нећеш ваљда сама све то да поједеш? Или – нама је тако хладно, а ти седиш поред шпорета, срам те било!)
Кад одједном – пљусак! Није да је пљусак, већ се све засивело, мог Брда нема нигде, нема чак ни Бугијеве родитељске куће. Нити да изађеш да се дивиш са терасе, нити да уђеш у кућу… Потоци на све стране,трава више није онаква,већ се спљескала, као да се свака травка изломила. Лале се скроз расцветале, попадале по земљи,као да већ вену, паруше се.
Само моја бресква, препуна розе цветова, не хаје ни за ветрину, ни за пљусак. Држи се чврсто, рози се у оном сивилу око мене и не да се. Баш је волим. Опет изгреја сунце (није баш да је изгрејало, али се тако каже) и ја уђем у кућу да сачекам да се цвеће мало опорави.
У кући се не чује ништа, ја сам села да преводим, али – не да ми се. Боје су превише живе – ту је и дан и ноћ у свим бојама, и божури за које ми се чини да видим како брзо расту, и бокорчићи невена са 2 – 3 јарко наранџаста цветића који се тек отварају.
Излазим, а напољу – опет, још јачи пљусак. Ћутим, гледам,мислим – шта ћу, па узмем да износим саксије које су ми још у кући. Наравно, прво погледам на термометар. 13 степени. Неће им ваљда ништа бити.
Док сам ја изнела тих десетак саксија била сам сасвим мокра. А док сам ушла у кућу – пљуска као да није ни било. Земља у саксијама је остала сува, чак ни са листова се прашина није спрала. Оставих их да преноће напољу (можда ће бити још кише). Деда-Април сасвим одговара Баба-Марти – баш су се нашли!!!
Мој притисак такође игра као ово време,скаче и пада, ко да игра неку окретну игру,а ја бих најрадије спавала, па се пробудила за једно месец дана и наставила да се бавим животом.
Eто, то вам је наш 10.април, дан „Д“ за пензионере из Великог краја. Поштар по киши неће доћи, ауто не ради, а кад ће да проради – не зна се, а и све једно је – где по овом хаосу да се кренеш. Воде имамо (само ставиш шерпу на сред ливаде), а остало ћемо кад дође мај…
Али – нико није видео тако лепу брескву као моју!!!
Пријатан вам дан. Душа
SuncoKret-en
Definitivno sam shvatio da ovaj blog ima kategoriju manjka – ZELENIŠ! Iako će zlobnici povezati to sa biljkom koja je ničim izazvano proglašena ilegalnom ovde se radi o, opet, ničim izazvanom genetskom naklonošću ka bilju u svim oblicima.
Kako smo ja i moja veća polovina zajedno sa našim zlatnim detetom smestili svoje stražnjice u dugo pripremanu Casa De La Pantic. Dali smo se na opremanje svih elemenata životnog prostora zelenišem. Opet, zahvaljujući onoj gore pomenutoj genetici, to smo činili koliko toliko umereno i lagano. Više o našim biljkama ću nadam se, vremenom, u ovoj kategoriji sažvakati, a u međuvremenu evo priče o gadu zvanom suncokret i mojoj borbi za prvi nesasušeni, normalni cvet.
Pre nekoliko meseci i nakon više puta najavljivane posete dragoj prijateljici Natalie, ja i moja veća polovina smo se uputili put Natalijine poslovne jazbine u Jaincima gde se nalazi, dobrom delu cvećarske branše već poznat, Royal Garden. Royal Garden je jedan od srpskih respektvnijih uvoznika cveća ali i proizvođača takođe. Poseta je bila više nego prijatna asortiman više nego zadovoljavajući iako smo kupovnu obavljali u “najgore” vreme kada je najmanji izbor.
Ubrzo smo se sa našim Yugoarom punog gepeka i sedišta uputili put skromnog doma. Tog dana je počela moja borba sa “Suncokretom”. Suncokreten je hibrid, zakržljalo čeljade očeva iz vojovđanskih ravnica uveženo iz zemlje lala i drugog zeleniša. Kako nam je terasa predviđena za smeštaj bilja okrenuta Jugu, a sama pozicija je na ruži vetrova, naše bilje je po ceo dan osunčano, a konstantno duva lagani povetarac. Kako sam razmeštao bilje plašeći se za njihov opstanak obzirom na surove uslove koje mu pripremam, najmanja briga mi je bio upravo Suncokret. Intelegentno sam zaključivao da će on jedini biti srećan zbog lokacije na kojoj će biti razmešten. E pa CvRc!
Nakon dan dva prelepi cvetovi se osušiše brzinom svetlosti, njih je počelo pratiti i lišće. Onda je uz obilato zalivanje nastupio period stagnacije, mećutim svaki naredni cvet nije ni stizao do rascvetavanja već bi se na pola puta sasušio. Nakon nekoliko varijacija u tretmanu osetljivog gada, dođoh do krajnjeg recepta za opstanak tog ljubitelja sunca. Dosta zemlje i dosta vode, tj. za našu južnu stranu to je podrazumevalo bogato zalivanje uveče i ujutro i sklanjanje sa direktnog uticaja sunca u dane paklenih vrućina. Kada sam napokon uspeo da postignem da se cvetovi rascvetavaju i traju neko vreme, pojavio se problem “starijih” sasušenih cvetova i listova, koji su smetali svakom novom cvetu. Tretman je usavršen dolazkom genetske krivice, tj moje skromne Mati od koje sam nasledio naklonost ka bilju, a sa istom i nadimke poput Ferdinand i slično. Ta surova vreća kostiju i masti je poput glodara izvršila inspekciju bilja, popljuvala, a zatim se pogurene glave sa krajnje kvarnim izrazom lica uputilo ka makazama iako čovek ne bi pomislio da sa tom težinom može imati toliku brzinu kretanja dok sam ja stigao da kažem Beee! Moji suncokreti su završili tretman kod frizera, nije da mi je Mati održala lekciju, kanio sam se i ja to da uradim ali nisam imao hrabrosti, te je ipak njeno iskustvo presudilo. I evo koju nedelju kasnije rezultat je napokon savršen SuncoKret-enov cvet.
Te evo i recepta za Južnu stranu:
- 1 SuncoKreten
- 1 Za dva do tri broja veća saksija od one u kojoj ste ga kupili
- 1 doza zemlje da popuni tu razliku u veličini saksija
- Svim sunčanim danima zalivati ga dva puta dnevno.
- Kišnim danima možete i da odmorite.
- Kada su temperature preko 30 stepeni u kombinaciji sa suncem – sklonite ga preko dana u lad.
- Kako koji cvet precveta, makazice ili nož u ruke i oslobodite mesta za one ispod da mogu fino da se rašire.
P.S.
Oštrom oku i britkom umu ovde neće promaći da se Post malo gađa sa datumima i godišnjim dobima. Problematika je u tome da ja svoj blog nisam pipao, osim na silu, baš podavno, a ovaj post spreman čuči od septembra prošle godine. Tako da nema laži, nema prevare samo je u pitanju malo odocnela objava 
. U međuvremenu biljčice su prezimile zimu, suncokretena sam pustio da umre iako je bilo sugestija da pokušam da ga održim u životu iako je on jednogodišnja biljka, međutim razne sortice su pokazale svoje zimsko lice i o tome nešto više nadam se uskoro.
