Pantić – Family Style

Tik – Tak – Tik – Tak

• Home
• Ooooo
• #100dindzosa…
• RSS

Već mesecima mi se ne da latiti prstiju i tastature, pomalo prezasićen i razočaran zbivanjima na Srpskoj sceni, raspravama, polemikama… Meni kao osobi, definitivno, sa socijalnih margina, veći deo toga deluje besmisleno, beznačajno, apametno i iritantno, međutim.

Em izbori, em gradska zbivanja, em uticajni, bem ti pojam, em jasna svest o šupljini gradskih i republičkih budžeta ufff, smorih se ko lav. Šetka mi raspoloženje, srećom držim se, imam sreće u životu, mnogo više nego većina, pa guram nekako. Ali pizdim. Pizdim dobrano, pizdim, dete mi bre odrasta ovde, šta nju čeka?

Pizdim, od pizdi, pizdim od gluposti, od primitivnosti, od koječega čime smo stvarno zatrpani, pa ni sam više ne znam koliko, jer kad se meni po glavi mota misao Slobo, vrati se, sve ti je oprošteno… au to baš ne valja. A osetio sam ga, baš sam ga osetio, ušao mi je i uzduž i popreko, pa dokle smo stigli bre onda i kuda mi to idemo?

I pošto bi obradio jedno 350 tema, sad me baš opekla jedna, ova iz naslova. Da se razumemo, vidim ja i most, vidim i lepe tramvaje i klimatizovana vozila (jes da nešto štekeću i zapinju) i nije baš da me zabole koliko sve to košta ali mi je drago da ih vidim, pošto godinama ništa nismo videli. Ali.

Pa gospodo… evo od jednog “eksperta za kibernetiku i računare” kurotresine u prevodu, ali definitivno za vaše poimanje i shvatanje tehnologija, pravi guru. Ne volim da psujem na ekranu, ali jebo vas bre, ne Bus Plus, nego čitava ta fazna mašinerija i uvođenje reda, jel ste vi toliko slepi?

Sistem ko sistem je bombonica, kao zamisao, kao realizacija to škripi, pa puca, jel ste ga vi dobrano probali? Evo šta škripi, ja sam jedan od onih što ga umereno redovno koristi, pa mogu vam kažem iz prve ruke.

Trandža, ruta 7, lokacija NBGD, ulazi vaš nindža, ljubazan fin, šljus šljus, čekira karte… Žena koja je samnom ušla i na moje oči pre mene uredno očitala i orobila karticu, čiju sam transakciju sa sva svoja četri oka uredno ispratio, dolazi na red.

Šljus, šljus, kvrc, šljus, bip…

Nindža: “niste očitali kartu”

Gospodža: “gospodine, očitala sam i skinula mi je 60 dinara”

Nindža: “Šljus, šljus, sad jeste”

Gospodža: doživljava unutrašnji nervni slom, ćuti i pizdi i gleda u neverici, još jedan u niza događaja, zbog kojeg će joj za koju godinu proraditi neki čir i slično.

… Međutim tu…

Debeli Bradonja: “Gospodine Nindža, ja sam bio ispred Gospodže, otkucala je kartu”

Nindža: “Dobar dan, vašu kartu moliću”

Debeli Bradonja zavlači ruku džep, vadi kartu: “Dobar dan Nindža, izvolite kartu ali Gospodža je stvarno otkucala, zamazala, prevukla, overila kartu”

Nindža: Šljus, bip, Šljus, bip, bip, bip “Gde ste vi ušli u tramvaj”?

Debeli Bradonja zabezeknut, pritisak skače… “Molim”?

Nindža, ponavlja pitanje.

Debeli Bradonja: “Na stanici Nindža, na stanici…” Uz prateći pogled koji odaje jasnu nameru da mu tom istom stanicom napuni sve telesne šupljine.

Nindža: “Khm…, aha, ovaj, a vi ste išli i u drugom pravcu, aha, hm, pa da, nije šmućmrć…”

Debeli Bradonja sada već krajnje zainteresovan: “A izvini rođače Nindža, jel me vi to niste čuli ovo za gospođu i je li leba ti, šta to nije šmućmuć, oćeš da mi kažeš da zato što su mi se preklopile linije dolaska i polaska u kratkom vremenskom intervalu, on tu nije nešto šmućmuć?

Nindža: “Khmm, pa da, dešava se ali vidim da je karta poništena, samo mi prikazuje kao da je u drugom pravcu, a gospođa, pa da, sad je otukucana karta” reče on u toku svog nestanka sa  mesta zločina… promrlja i nesta, ko pravi Nindža.

I tako Debeli Bradonja ostade glup i zatečen i razmišlja nije valjda da se ovo oslanja isključivo na GPS? Kako je uopšte moguće da je neko toliko retardiran da ovakvu spravu ostavi da se oslanja samo na GPS? Da li uopšte koristi GPS ili ima neku drugu, još problematičniju ulra fancy tehnologiju? A zar nemaju čitači svoje tipa MAC adrese? Hm.. i tako ostade i nestade u mislima, međutim u narednih par dana, doživim istu scenu sa neočitanim, a očitanim kartama još dva puta. U oba navrata ponavljam, sa sva svoja četri oka sam video da ljudi kucaju kartu. Posle više nisam, pa reko možda su ispravili grešku.

I sad još:

Nemo molim vas da se*ete na televizor, da uredno provervate i menjate i popravljate aparate, kad svako malo malo kad uđem u prevoz, đa ne rade, đa su izlomljeni to znači da ili ih lome i kvare brzinom svetlosti, pa vi ne postizavate ili malo preterujte sa tom ažurnošću ali dok ovo kucam, minimum 20% aparata vam je u maleru. Sve u svemu, škripi i tu.

Estetika, higijena? Ne znam ko vas je prevario, ali aparati su musavi za medalju, a o stepenu izgrebanosti istih da ne pričam, ja ne znam, slabo se razumem, al čuo sam priču da za takve uređaje ide neko majmunsko staklo, otporno i na Srbe. A da priznate da ste se malko, možda, zeznuli? Ili to već znate ali vas ne interesuje?

I da završim zašto sam sad ovo počeo…

Pored svih problema, kojih definitivno ima, koji se genije setio da izbacuje i ne dozvoljava ulaz licima kojima aparat neće da poništi kartu?

1. Da se nanižu svi od Điki The Bridge-a preko krmenalne šatrolicije do nesrećnih, jadnih, Nindži da se javno izvinu za svinjariju koju su napravili.
2. Da persona koja je izdala naređenja Nindžama da ne smeju da puste osobu kojoj aparat NEĆE da očita kartu, momentalno stane u red u Nacionalnoj službi za zapšljavanje, a pre toga kod izabranog lekara, uzme uput za Palma de Jorku, da odmori malo.
3. Da sve svim zaposlenim u sistemu javnog gradskog prevoza, oduzmu vozačke dozvole i da im se kao uslov postavi korišćenje usluga javnog gradskog prevoza za sve svoje potrebe, uz obavezno očitavanje karata.
4. Da se izvrše dodatne kontrole, anketiranje građana, da se na osnovu rezultata otklone svi vrlo očigledni nedostatci, što samog sistema, što konkretno, uređaja.
5. Da se manete ćoravog, uniđi ođe, iziđi ođe posla, da vas podsetim  građana u ovom gradu malo više nego u nekoj palanci, a vozila, NEMA dovoljno, jer su ona uglavnom puna, a treba da budu poluprazna da bi ste uvodili takav režim, uz stajališta sa po svega nekoliko putnika, a ne unezverenim hordama nervoznih ljudi.
6. Ufff… ma ovo je Srbija, a vi to izgleda bolje znate nego mi ostali, manje jednaki, Srbi sami.

Da zaključim, nije loša priča, dobra zamisao, kad radi radi, ali gospodo niste ga uštelili i podmazali dobro, pravite sve već broj grešaka za isključenje. I šta će biti? Nadrljaće neki Nindža, ni kriv ni dužan, neko će sa njim podmazati zrna metaka dedinog pištolja, povucite ručnu, ne dozvolite da se tako nešto desi.

A u mojim očima, postali ste bahati, postali ste bahati, za jedne dobre batine, a ja sam miran čoek, a šta ćemo sa onim koji baš nemaju puno strpljenja? Stidite se gospodo, stvarno se stidite, ovo dokle ste dogurali, svaka vam čast ali i na čast vam.

Posao koji na silu petkom prekidam i ostavljam za narednu nedelju, ovog vikenda je pobedio, dobrim delom što je zadatak koji sam za subotu ostavio, najbliži onome što me u poslu kojim se bavim, još uvek maksimalno ispunjava.

U skladu sa obavezama u sinoćnom spremanju za naporno testerisanje, rekoh svojoj većoj i boljoj polovini, da me mune repom ujutro, nadajući se da je podatak da do 9:30 treba da sam  na poslu sasvim dovoljan za kalkulaciju kad  pomenuta radnja treba da se desi.

I bi tako, sa malim izuzetkom, što kalkulacije nije bilo, pa se ja nakon kraćeg spremanja, nađoh na ulici, nakon dužeg vremena u Subotu i u 7h

Dan predivan, u vazduhu tragovi nekad tako za to doba dana, karakteristične svežine. Spuštam se na trolejbusku stanicu i tu kreće jedan set zapažanja koji daje tračke nade, da nisu svi normalni izumreli.

Na stanici stoje oni neki ljudi koji su bili tako uobičajni na ulicama grada  Beograda u bilo koje dana. Znate to su oni što umeju da kažu Dobar Dan!, hvala, izvinite i imaju taj mangupski set reči u svom vokabularu.

To su oni ljudi, što iako im u životu sve ovce nisu baš na broju, nisu namršteni ali preko svojih lica imaju onu karakterističnu patinu skupih umetničkih dela, sa razlikom, da oni zaista vrede i mnogo više od tih mrlja na platnu. Vidi se da im nije lako ali im i lepo kućno vaspitanje, ne dozvoljava da se predaju i navuku ona namrgođena lica očaja.

Shvatih da je trola bila promašaj i da je jutro suviše lepo da bi se živelo na četri i više točkova, pa siđoh kod Božidarca i prebacih se u Ford Tabanusa.

Neka čudna deca, znate ona fina, nose sluške na glavama, nešto mumlaju, mlataraju rukama, a ne deluje ko da su zgutali nešto… Idu u školu, da to su ona deca što i subotom idu u školu, a nisu ni ometena u razvoju, ni ponavljači, to su deca koja idu muzičku školu.

A dal sam vam pomenuo da su to neka deca, koja imaju onaj mangupski vokabular, pa znaju i oni već, dobar dan, hvala, izvini i tako sve te teške reči.

Vračar, moja busija… U borbi sa “razvojem” stari krajolik gubi rat ali prolećne bitke su njegove! Između novih, uglavnom lepih ali hladnih zgrada, probijaju se ona male prelepe kućice, ali sve ih zajedno zasenjuje  jedna davno zapostavljena kultura ovoga grada. Procvetale su magnolije, velika stabla, za svako poštovanje i respekt negovatelja, jorgovani kidaju nozdrve, sve je u cvetu, zaista okupano onim starim, dobrim suncem subotnjeg jutra u Beogradu.

Ulice nisu puste ali automobila ima tačno onoliko koliko ih ja pamtim kao dete, dovoljno da ih primetite ali nedovoljno da naprave buku, histeriju i pobede svojim smradom probuđene Vračarske bašte i balkone.

Prolazim kroz Kalenić pijacu, nemam nameru ništa da kupujem, oću da bacim pogled dokle su jagode stigle sa cenama, baš sam ih željan, a i Maša, a i Bolja i veća polovina A Kalenić u sedam? Prodavci još uvek zevaju srču kafe, ćekulaju, završavaju se uređivanja tezgi, sve je ko pod konac, spremno za navalu. I to su zaista lepe slike, znate one za koje još ne postoji ni umetnik, ni oprema da ih uhvati i prenese, to su one slike sa mirisom. Mirišu voćke, mirišu povrćke, mirišu nepregledne gomile cveća.

Životinjari su se ulenjili, tek stižu, rasklapaju se akvarijumi, iznose kavezi. Bogami kada smo ja i Bandži taj posao radili, čini mi se da smo bili nešto vredniji.

Nastavljam dalje Krunskom, srećem “landmark” te tačke vračara, vidno životom izmučenu ciganku, da ciganku, ona nije pripadnik romske nacionalne manjine, ona je ciganka i ona zna iste one mangupske reči, pa kao i uvek kad se susretnemo razmenimo salvu Dobar dan! I tako se mi često Nadobardanujemo jedno drugome.

Skrećem ka kancelariji, kako od milošte zovem prostor u kome radim, Prote Mateje, lipe su procvetale, mirišu.

Vreme je i za moju jutranju kafu…

Dobar Dan vam želim svima!

Upravo naslov ovog teksta, odnosno strah od istog, predstavlja najverovatniji uzrok neracionalnog ponašanja zaposlenih jednog Beogradskog vrtića i jedne Beogradske uprave predškolskih ustanova. Ne želim da preciziram o kojim se konkretno ustanovama radi jer je postupak za razrešenje čitave situacije u toku i čeka se epilog priče, međutim vrlo neodgovorno bi sa moje strane bilo, da o čitavoj situaciji ne ostane pisani trag, jer verujte mi, ovo je samo mali, banalni deo, onoga što se svakdnevno dešava po Srpskim vrtićima.

Kada je Majka jednog od polaznika predškolske ustanove došla po svoje čeljade, prisustvovala je neprijatnoj sceni, gde je medicinska sestra isprovocirana neodgovornim i opasnim po sopstvenu bezbednost ponašanjem jednog deteta, reagovala onako kao što bi verovatno svaki uplašeni, svestan nemoći pred isprovociranom situacijom, roditelj reagovao. Udarila je dete. Ne nije mu odvalila glavu, nije mu ostavila verovatno ni modricu, jednostavno lupila ga je po guzi, ne doduše ovlaš, nego onako vaspitno, baš kako se valja.

Čitajući prethodni pasus, verovatno se pitate šta samo zgutao ili popio ili i jedno i drugo, kad od ničega pravim famu? Pa da molo pojasnim.

Problem kulminira reakcijom pomenute na verovatno ne tako prijatan upit Majke-svedoka: Šta to radite? A zato što predstavlja zbir šablona ponašanja zaposlenih pomenute predškolske ustanove koji je primećen u poslednjih par meseci. E sad obavezno jedna mala ograda, da vam idealno bude svima jasno da se stvarno trudim da budem maksimalno objektivan i korektan u izveštavanju o čitavoj situaciji. Vrtić ko vrtić je verovatno jedan od boljih u gradu, zaposleni ko zaposleni, većim delom takođe su zaista hvaljeni generacijama dece i roditelja, vrtić je meni vrlo dobro poznat, jer je pola moje generacije upravo u taj vrtić išlo. Ne želim da menjam ni vrtić, ni vaspitačice i nipošto ne želim da menjam medicinsku sestru koja će u ovom slučaju ispasti žrtveno jagnje kolektivne odgovornosti.

Pa šta me i nas (grupu roditelja) do mere ozbiljne reakcije isprovociralo?

• Jedno šišanje grupe dece (jednostavno došli roditelji po decu i zatekli ih podšišane, malo su ostala deca sama sa makazama, pa se šišali)
• Jedno griženje deteta za genitalije (Da, za genitalije)
• Jedno kažnjavanje dece zbog nedonošenja čarapica za izlazak napolje (na 30-37 stepeni)

I ima toga još ali mislim da je ovo zasad sasvim dovoljno. E sad dok će neki biti zabezeknuti, kako to da još uvek mrtvih nema, ja vam kažem ništa od gore navedenog nije ni toliko strašno, niti je da nije već viđeno. I stvarno ponoviću, ima baš još mnogo primera krajnje neodgovornog ponašanja.

A najveći problem u čitavoj priči je stav “pravimo se ludi”, nije se desilo, umanjivanje značaja, eskivaža i na kraju zaborav. Ali po svemu što smo imali prilike da vidimo do sada, jedino što možemo da zaključimo da se zaposleni u dobroj meri oslanjaju na Boga i “Ma neće ništa da im fali” u vršenju svojih poslovnih obaveza. Dodatno se situacija poboljšava činjenicom da je komunikacija, sve lošija i svodi isključivo na sastanke vezane za letovanje i zimovanje.

Većina roditelja, građana ove zemlje na situacije poput ovih gore opisanih neće reagovati. To je ono što je najžalosnije u čitavoj priči, jer ako ne reagujemo sa ciljem zaštite svoje dece i njihovog boljeg života, na šta reagujemo?

Ova priča, zasada, se završava na ovim redovima. Problematika opisanog događaja premašuje kapacitet pristojnog Blog Posta. Iskreno se nadam da ćemo u vrlo kratkom roku razrešiti sve probleme nastale sa vrtićom, jer u jedno sam 100% siguran, a to je da ni ja, a ni grupa roditelja koja je vrlo jasno protestvovala, ne pripadamo ćutećim građanima.

P.S.

Nadam se da ne moram da napominjem da je udaranje dece, naročito u vrtiću, najstrožije zabranjeno, a vrlo verovatno i zakonom kažnjivo?! To je istio onaj zakon koji su zaposleni po vrtićima odćutali.

Po mnogo čemu jučeršanji susret (pisano dan posle ) tviteraša iniciran i realizovan od strane optimističkog autoriteta sa naših prostora, uvaženog gospodina Deda Bora, može se nazvati epohalnim i notira kao istrojski momenat u razvoju snažne i uticajne intrenet zajednice u Srbiji.

Broj prisutnih na tvitupu mislim da niko sa sigurnošću ne može potvrditi, u svakom slučaju radi se o cifri od preko sto ljudskih duša, a i verovatno manje od 200.

Prisutni su bili i više i manje politički i društveno uticajni tviteraši i naravno divni ljudi, talentovani, mladi, nešto stariji, profesionalci kraće rečeno svi ljudi koji cene i poštuju lik i delo tog harizmatičnog Dede iz Bora. Tako je Deda po ko zna koji put, ispao žešći šmeker i u sred Beograda napravio fenomenalnu žurkicu.

Društvo na #DedaUp je imalo i dodatne razloge za dobro raspoloženje jer su: Zoran Torbica, Istok Pavlović, Dušan Dželebžić, Žarko Ptiček, Viktor Marković, Marko Dražić. Branko Đurković, Veselin Jevrosimović uspeli da naprave korak više u komunikaciji Srpske internet zajednice sa Vladom Republike Srbije. U tome, kao i uvek do sad, bila značajna pomoć Uprave za digitalnu agendu na čelu sa Jasnom Matić.

Da li će sve ostati na praznim pričama ili će se zaista nešto desiti to ćemo videti, ali ja lično se zahvaljujem svim nabrojanim pojedincima što su priče pretočili u dela. A na odgovornim pojedincima je sada da dobro razmisle da li im se više isplati da steknu veliki broj političkih poena pretačući iznete predloge u zakone i uredbe na sveopšte dobro ili da završe kao proizvod linča Srpske internet zajednice. Ja se ipak nadam i verujem u ovo prvo.

Još jedanput su svi ljudi dobre volje imali priliku da razmene pozitvivnu energiju, da popričaju, o lepim stvarima, o ružnim, o poslu. Da se informišu i da informišu, da se upoznaju i naravno da se dobro zezaju. Imao sam čast i zadovoljstvo da se lično upoznam sa velikim brojem ljudi koje sam pre toga sretao na talasima drogiranog vrabca i preko njihovih blogova.

Miodrag Ristić je održao datu reč i uspešno realizovao projekat “Čitajte blogove zato što…” te su se prisutni mogli laditi simpatičnim lepezama na kojima se, sa velikim ponosom i zadovoljstvom, našao i Pantić.rs.

Teško je sabrati i u reči pretočiti količnu pozitivne energije koju je #DedaUp doneo sa sobom. Već satima TL je pretrpan utiscima i komentarima. Nadam se da će ovaj događaj motivisati kućne moljce da se malo mrdnu i pokrenu, da uzmu učešće u ovakvim događajima da se iz virtuelnog presele u stvaran svet. To stvarno ne boli i može samo da vam približi Dedin moto: “Ljubav, muzika i sve nešto lepo…” Jer zaista to je #DedaUp i bio!

Svime iznetim pozdravljam sve nove jarane i virtuelne i realne, želim vam sve najbolje i puno uspeha u radu, životu, druženju i ljubavi, do sledećeg druženja, uz pesmu:

Kako sam standarno u svojoj lenjosti i sveopštoj pogubljenosti ovaj post ispisao i ostavio da skuplja prašinu, u međuvremenu se pojavio i poneki pljuc, pljuc. Evo samo univerzalne poruke za pljuc, pljuc komentare. Dragi moji pljuvaši, ne jedanput sam vas pozvao, da lice u lice, popričamo, da vam ispričam i moju priču, da mi objasnite kako ja pored svega što sam proživeo nisam smogao snage i pameti da budem pljuvački raspoložen, da vam razjasnim i poruke optimizma i razlike u poimanju sveta među ljudima. Gospodin koji je bio na TwitUp-u, pa mu se ogadilo društvo, dajte bre ljudi ili sednite i suočite stavove direktno lice u lice ili se manite tog prikrivenog pljucanja. Za sve prikrivene imam sledeću muzičku poruku na današnjem repertoaru:

03. 06. 2010 u Fancy Shmency prostorijama i prostranstvima najveće IT kompanije na našim prostorima, a i nešto šire, održan je po mnogima za internet zajednicu Srbije, istorijski TweetUp Party, sa dodatkom, kako u nazivu, tako i u realnom okruženju Coctail. Kako zli jezici tu imaju svašta da lanu, a koliko sam uspeo da ispratim već je pao nekakav hejt po TimeLine-u. Želim malo da razjasnim značaj, zasluge pojedinaca i pokušam da razjasnim kako jedna, neveštom oku prikazana pijanka, zapravo jeste događaj za primer, uz možda svega par zamerki.

TweetUp – Kako treba

Realno, ovo meni jeste bio, barem mislim, prvi korporativni TweetUp party na kome sam fizički bio prisutan. Ali teško je baš izbrojati broj istih, koje sam ispratio na TL i kroz utiske i komentare prisutnih. Utisak koji sam stekao je da su TweetUp-ovi kada pričamo o onim korporativnim, dobrim delom nevešto izvedeni uz zamaranje prisutnih korporativnom ponudom. E sad da se razumemo bilo kakva korporativna animacija internet zajednice ne treba za cilj da ima tovarenje prisutnih informacijama koje prisutne mahom i ne zanimaju. Social Network nastup jedne kompanije treba da bude baziran na receptu koji je SN koncept i napravio onim što danas jeste. Pa ako pogledamo udarni sastojak svake socijalne mreže uvidećemo da zabava debelo prednjači. Gde je novac tu? Novac se krije u daljim koracima koji predstavljaju vašu Internet Marketing mašineriju, a događaji poput TweetUp-ova su recimo oblik obogaćenog pogonskog goriva. Svaka kampanja, ima neki svoj cilj ili bi trebalo da ga ima, to može biti PR peglanje odnosa, branding, predstavljanje novog proizvoda ili usluge… ma šta god. Comtrade Coctail TweetUp, bi ja okarkterisao kao Domaćinski. Pa da zavirimo malo ispod haube i da vidimo šta je twitter pojedincu moglo da donese to simpatično druženje.

Domaćin

Veselin Jevrosimović – zatrovan teorijama zavere, sopstvenom filozofiranju ili jednostavno rečeno neiskustvu, prisutan pojedinac bi pre svega mogao da uvidi koliko je sposoban za primarnu poslovnu i društvenu osobinu, zvanu sposobnost komunikacije. TweetUp je po pravilu pre svega događaj gde ljudi dolaze da bi se zabavili, družili i razmenili iskustva. Na TweetUp-u, lako ćete upoznati svakoga koga eventualno želite da upoznate, jer tome taj događaj i služi. Ako pričamo o Comtrade Domaćinski TweetUp-u, Veselin Jevrosimović je  bio prisutan tokom celom dogođaja, otvoren za sva pitanja i predloge. Ako je nekao imao šta da zemeri – Bio je tu, ako je neko imao šta da predloži – Bio je tu, ako je neko samo hteo da se upozna – Bio je tu. Ili jednostavno čovek je bio tu, pa ako bi neko da pljune po domaćinu i po događaju, neka skupi hrabrosti i sposobnost da osim što laje po timeline-u, lane i uživo. Svaka dalja priča na tu temu je suvišna. Samom domaćinu ne može se ništa osporiti, polazne osnove, mudrost, dobra ekipa ljudi i na kraju sasvim sigurno i nešto sreće, ga je dovela danas u poziciju na tržištu, na kojoj jeste. Meni lično, znači da neku mudru papazjaniju koju smislim, mogu izneti čoveku koji ima i znanja i sposobnosti da istu podrži ili argumentovano oduva. Dodatni vrlo bitan faktor, je da je domaćin uticajan i angažovan u segmentu donošenja novih zakonskih regulativa, pa ako neko ima nešto racionalno i korisno da predloži eto prilike.

I šta je Comtrade imao od ovoga – pa pitajte Comtrade ali ja mislim da ovako organizovan TweetUp svakako predstavlja dobar marketing. A otvorenost kompanije ka internet zajednici, nikako ne može da škodi.

Promoter

Zoran Torbica – Sad ako me Kiza napljuje za dodeljenu titulu, šta da se radi. Ali ako je iko pokrenuo inicijativu i bio najaktivniji u promociji događaja, to je definitivno gosn Zoran Torbica. Ajmo sad malo na temu #kizaapruvd i Zorana Torbice. Kao neko sa dobranim stažom u Internet vodama, gosn Zoran Torbica danas pripada grupi ljudi koje treba poslušati, a kad je u pitanju korporativni IM vrlo poželjno angažovati. Roze majca, roze kao koncept, mala šolja pola šolje… sve će nekome delovati katastrofalno neozbiljno. A da li je tako? Vratimo se gornjem Zabava momentu, Torbici se sposobnost da animira i zabavi apsolutno ne može osporiti. A da li je to sve neozbiljno, pa svaki subjekat potrhanjen klicama sumnje, treba da obrati pažnju na #kizaapruvd twitter listu i internet lokacije. Ako se malo udubite videćete da ih čine pojedinci i lokacije koje krase sve suštinske vrednosti punokrvnog pripadnika internet zajednice. Samim tim to su mahom subjekti koje krasi reč koja se ceni i poštuje. Zato #kizaapruvd koncept, iako pre svega krajnje zabavan, sebi uspešno gradi i jača autoritet, koji ukoliko nastavi jednakom posvećenošću i tempom, u vrlo kratkom periodu će potvrditi svoj značaj i uticaj na lokalnoj internet sceni. I čemu sad sve to? Pa kome nije jasno neka pročita Istokov post i naročito obrati pažnju o Early adopters definiciji jer se oko pomenute grupe kroz ceo ovaj post vrtimo. Zato #kizaapruvd već sada ne predstavlja samo zabavu, već i korisnu alaktu za svakog marketing menadžera koji se kani da uplovi u vode Internet Marketinga, Oglašavanja i sl. A sve iznešeno vam može dodatno približiti za internet naročito svojstvenu osobinu koju Torbica ističe da zezanje = novac.

Gosti

Pretresanje gostiju za Comtrade Domaćinski TweetUp-a mi je neprijatan zadatak, jer lista pojedinaca koju bi istakao bi značajno povećala obim, ovog ionako predugačkog posta. Zato ću samo izdvojiti par Twitteraša i članova naše ne samo internet već i društvene zajednice. Jasna Matić – Ne pripadam nijednoj političkoj stranci, ponude za izradu sajta sam odbio da pružim, većem broju njih. Moju utopističku viziju ne pokriva program ni jedne postojeće političke partije. Ali da se razumemo, zgražavam se pljuvačina bez realnog osnova, cenim rad pojedinaca i ono što me najviše boli, je svest o tome da nijednu našu političku partiju ne čini zlom partija sama po sebi, već većina koju partija čini, a koja je tamo isključivo iz nezasitih finansijskih interesa. Najveći broj današnjih  problema sa kojim se susrećemo, ne mogu se realno pripisati, ni ovom, ni onom režimu, već ga treba ispratiti kroz celokupnu istoriju Srpskog naroda. A da, tu ima mali problem, pošto svaki novi istorijski momenat, po automatizmu ruši i dobro i loše onoga starog. I tako mene danas politikom opčinjeni pojedinci umeju u par minuta da svrstaju u: staljiniste, lenjiniste, žute, čedomirčiće i sve ostale partije. Istina je da sam ako kroz partije posmatramo potpuno apolitičan. I zato smatram da imam dovoljan autoritet da celokupan rad pomenute gošće i njenih saradnika, svrstam u How To, za sva ministarstva. A ono što zaista moram posebno istaći je upravo otvorenost jedne državne institucije i jednog ministra ka celokupnoj internet zajednici. Jasnu Matić ste mogli sresti kako na ovom, tako i na mnogim drugim skupovima Srpske internet zajednice, uvek otvorena za sve predloge i svaki konstruktivan savet ili kritiku. Pa eto Comtrade Domaćinski Twitt-up je između ostalog bila prilika da svaku kritiku i lavež u prazno, pretvorite u konstruktivan dijalog koji za promenu ima neku funkciju i smisao.

Da sad batalim politike iako gornji pasus to nije, već samo isticanje pojedinke koji za razliku od mnogih drugih, nešto i radi. Comtrade Domaćinski TweetUp je bio skup iskusnih i manje iskusnih internet stručnjaka brda profila. Mogli ste se isćaskati sa Burekdžijama, Istokom Pavlovićem i njegovim najbližim saradnicima, mladom ekipom koja stoji iza fenomenalnog projekta Web Arena, gomilom zanimljivih ljudi sa Twitter-a vrlo širokog pogleda na svet. Kao što rekoh na početku lista pojedinaca koji zaslužuju da ovde budu predstavljeni nije dovoljna za ovaj post.

Dodao bi da su skupu baš su nedostajali: Deda Bor, Miloje Sekulić, Dragan Varagic, Eniac… Valjda će biti popravni.

I šta sad?

Internet zajednica više nije beznačajna grupica ljudi. Toga sve aktivni pojedinci iste, treba da budu svesni da bi bili konstruktivni u delovanju i kritikama, a ne destruktivni kroz potpuno bezumne hejt kampanje. Internet zajednica Srbije, treba da bude svesna, da samom činjenicom što imamo pristup internetu i radimo na kakvim takvim sokoćalima, predstvljamo povlašćenu manjinu, koja ima manje problema na dnevnom redu nego veći deo naše materijalno osakaćene nacije. Sad ne bih ulazio uopšte u filozofije ko je kome zašta kriv i kako može svako sam svoju sudbinu da kroji. Ja sam na svom profesionalnom razvojnom putu zaista dobro olizao obe strane medelje. I zato bi hteo da vas zagolicam određenim ciljevima koje pred sebe možemo da postavimo za realizaciju u najskorijoj budućnosti.

100 Dindžosa TweetUp - Lepo je da se mi svi skupimo i da se družimo, da unapređujemo svoja znanja i sposobnosti. Ne treba da zaboravimo da dobar deo nacije gladuje. I da se dosta mladih u nedostatku “animacije” okreće kriminalu i drogama kao “fenomenalnoj” alternativi. Internet zajednica ove zemlje definitivno ima moć da se makar dotakne promila tog problema i da na neki način utiče. Zato predlažem da okupimo kritčinu masu uokvirenu oko liste 100 Dindžosa TweetUp, a koju treba da sačini 1000 pojedinaca, spremnih da se u precizno određenom terminu okupe na TweetUp-ovima širom Srbije, gde će dati skroman doprinos od 100 dinara. Dalje Jasna Matić, treba da nam omogući kontakt sa odgovarajućim pojedincom ili ustanovom koja će za prikupljena sredstava otvoriti poseban račun i postaviti prioritete za raspodelu prikupljenih sredstava. Ova akcija može biti proširena ali ovo je samo banalan primer kako recimo par puta godišnje, Internet Zajednica može recimo, kupiti nekoliko računara, platiti nekoliko obuka, obezbedti veš mašinu, šporet, frižider ama nebitno je 100k kinti je cifretina za dobar deo našeg stanovništva, da se ne lažemo i za mene je.

Ovo je ujedno još jedan način, da svima koji vole da pljunu po svemu što se neko trudi da učini da stvari u ovoj zemlji postavi na neke zdrave osnove, pokažu svoju spremnost da nešto i urade osim što kevću.

A Zamerke?

Ako se događaj formuliše da traje do određenog vremena, onda treba i da traje. A tu je osnovni propust jer svaki iskusni svadbarski kafandžija će vam opušteno razjasniti da bez ozbiljnog, strateški serviranog, #krmljao sve preko 4h druženja, vodi u potencijalne probleme. Zato jedan koktelčić ovog tipa, treba da bude zakazan od 20h do 00h i tačka. Svaki nastavak može biti organizovan na obilju mesta koje grad Beograd nudi, a sam organizator već od tog trenutka treba da bude razrešen svake odgovornosti. Sam Comtrade Domaćinski TweetUp je protekao bez ozbiljnijih incidenata, a za to je pre svega zaslužna prisebnost i sposobnost domaćina ali nikako ne treba izostavti i osoblje koje je vrlo muški iznelo celokupan događaj i zaslužuje svaku pohvalu.

Članci: Blic, Trojka, ŠKK, Štric Štric, javite da dodam gde sam koji izostavio.

Još jedna nedelja iza nas.. i to kakva! Zaista jedna nedelja prepuna Up & Down raspoloženja. U opštem utisku mi i dalje preovlađuje jedno pitanje na koje već godinama tražim odgovore i načine da na tu pojavu nekako utičem. Pitanje je vezano za našu nacionalnu potrebu da pljujemo po svemu i to je ok. Pljuni brate niko ti ne brani, svako ima pravo na svoje mišljenje.
Međutim Srpsku pljucu simptomatično prati jedna pojava koja se ogleda u tome da baš svako pljuje i baš niko ne nudi neko bolje rešenje, pardon, ne nudi nikakvo rešenje.

Zašto kroz istoriju Srba zaista važi i čvrsto stoji, da svako novo gazi ono staro? Zašto svaki deo svoje istorije i opšte nacionalne socijologije ne možemo jednostavno prihvatiti sa ponosom kao naš? Ostaviti šansu budućim pokoljenjma da izvuku pouku iz činjeničnog stanja, a ne iz pobedničkih istorija i arhivskih zapisa.

I kad kažem svako pljune, mislim na ono svako, da prvo ako pljuješ, pljuj imenom i prezimenom, a onda pljuj brate ili sestro, celokupnom svojom ličnošću i delom, da vaša pljuca dobije težinu i smisao, ovako pljuvanje u prazno je pre svega ružno, a zatim troši vreme i energiju poštenog sveta.

I tako krećući se kroz vreme i prostor u kojima živim, samo gledam tonu loših stvari, loših ljudi, loših postupaka ali gledam i koju stotinu kilograma zaista, dobrih ljudi, dobrih stvari, dobrih postupaka….nažalost ovi drugi tonu i guše se u masi ovih prvih uz svesrdnu pomoć Pljuni Bre! metodologije.

365 Lepih Dana

I tako ove nedelje zaista neočekivani članak Pljuni Bre! u časopisu Vreme na temu projekta 365 lepih dana. Zatim čitava PljuniBre! rasprava na tu temu u okviru foruma Parapsiho-ispada sa punim pravom – PATO – logija.

I ok, slažem se sa dobrim delom pljuc konstatacija, gde živimo i kako živimo. Ali molim vas! Pa 365 lepih dana je rešenje za bolje raspoloženje! Koji je od vas Pljuni Bre! aktivista u bilo kom svom komentaru, ponudio alternativu ili bolje rešenje i ostanimo tu samo na temi Rešenje za bolje raspoloženje? A da ne pričam o besmislu da se pljuje nešto što nikakvu štetu ne donosi niti može da donese.  A sad, ajmo šire ko od vas, koji ste uzeli sebi za pravo da tako oštro popljujete, ima bilo kakav konkretan predlog rešenja za bilo koji od problema na osnovu kojih pljujete 365 lepih dana?

I pozivam vas da slobodno Pljuni Bre! i po meni ali nemojte se u svojim odgovorima kriti iza političkih partija i ideologija. Nego konkretno problem – rešenje. Jel je naša nacija dovoljno pametna da probleme prepozna, mi svi zajedno nismo baš toliko efikasni u onom delu gde se problem rešava. Tako da nijednom Srbinu srkači energije, trovači i sl. apsolutno nisu potrebni!

Beogradski Glas

I tako je ove nedelje bila i završna priredba škole pevanja Aleksandre Kovač – Beogradski glas. Koji je bio zaista predivan događaj i gde su svoje znanje i talenat prikazali najmlađi, a i oni malo stariji polaznici škole. I zamislite molim vas na svu ovu krizu našli oni da pevaju?! A da, da ne zaboravimo da pljunemo i po Aleksandri Kovač, jer sam sasvim siguran da su svi pljuvači dela pomenute, veliki eksperti za muzičku kulturu.

Grrr Besmisao!

Što se toga tiče Aleksandri Kovač čista 10ka i kad god budem bio u prilici da ih podržim, podržaću ih.

Kritika ima i to jedna velika, sve je bilo savršeno, ali ova priredba zaslužuje da bude većeg formata, tako da neki bolji prostor, sa više mesta i svakako veća promocija, možda će boravak na takvoj manifestacija malo smanjiti količinu pljuvačke raspoložive za pljuc, pljuc u našem narodu.

“Prohibicija”

E sad da pljunemo malo i po protestu organizovanom u čast “Prohibicije”. Pa  aj stvarno da pljunemo. Lokacija – mnogo loš izbor, loša karma, u taj park zbog problema koji alkoholizam i narkomanija nose, roditelji odbijaju da vode svoju decu. Neko drugo mesto, bi bilo verovatno bolji izbor. Organizacija – nema je ali tu ide Pljuc, za sam Grad Beograd kome je vreme da nauči da će ovakvih događaja biti sve više i da je krajnje vreme napravi modele organizacije potrebnih gradskih službi (ne samo policije), da ti događaji proteknu u kulturnijoj atmosferi i uz promociju pravih vrednosti. Zato što taj protest nema i ne sme da ima veze sa promocijom alkoholisanja, već sa promocijom  turističke ponude našeg grada i građanskih sloboda. I zato zaista, razmislite, pre uvođenja bilo kakvih restrikcija, da li upravo ta sloboda koja je postojala, je dobrim delom zaslužna, za smeštanje Grada Beograda na prvo mesto liste najboljih gradova za noćni provod. Zabrane u ovom slučaju apsolutno nisu rešenje, pravilnici, određene restrikcije i fine globe za prekršioce – jesu.

Noć muzeja.

Al tu ima mesta za pljuvanje! Prvo šta će nam uopšte muzeji na ovu krizu?! Toliki predivni stambeni i poslovni prostor daje danak gomili starudije!? 350 dinara za ulazak! Gužve!…. Aman bre!

Genijalna ideja i čudo je jedno kako opstaje, samo tako nastavite i trudite se da budete još bolji. I Grade Moj! Još para za tu manifestaciju! Muzejaši kukajte, cimajte, tražite jurite sredstva, novci sa neba ne padaju, a od sedenja i kenjkanja vajde nema.

I da zaključim, pljuvanje radi pljuvanja u našoj kulturi se smatra nepristojnom i ružnom pojavom. Međutim pljuvanje kao fiziološka potreba ima veze sa upalama respiratornog sistema i tad pomoći nema, pa je čak i zdravije pljunuti nego gutati i držati to u sebi.

Pa povodom čitavog pljuvačkog raspoloženja nacije, sa moje strane jedna molba:

Ljudi ako već pljujete, izvucite ga iz peta, pa ono hrk pu! Nemojte pljuvati u prazno, nije BrE lepo!

Definitivno sam shvatio da ovaj blog ima kategoriju manjka – ZELENIŠ! Iako će zlobnici povezati to sa biljkom koja je ničim izazvano proglašena ilegalnom ovde se radi o, opet, ničim izazvanom genetskom naklonošću ka bilju u svim oblicima.

Kako smo ja i moja veća polovina zajedno sa našim zlatnim detetom smestili svoje stražnjice u dugo pripremanu Casa De La Pantic. Dali smo se na opremanje svih elemenata životnog prostora zelenišem. Opet, zahvaljujući onoj gore pomenutoj genetici, to smo činili koliko toliko umereno i lagano. Više o našim biljkama ću nadam se, vremenom, u ovoj kategoriji sažvakati, a u međuvremenu evo priče o gadu zvanom suncokret i mojoj borbi za prvi nesasušeni, normalni cvet.

Pre nekoliko meseci i nakon više puta najavljivane posete dragoj prijateljici Natalie, ja i moja veća polovina smo se uputili put Natalijine poslovne jazbine u Jaincima  gde se nalazi, dobrom delu cvećarske branše već poznat, Royal Garden. Royal Garden je jedan od srpskih respektvnijih uvoznika cveća ali i proizvođača takođe. Poseta je bila više nego prijatna asortiman više nego zadovoljavajući iako smo kupovnu obavljali u “najgore” vreme kada je najmanji izbor.

Ubrzo smo se sa našim Yugoarom punog gepeka i sedišta uputili put skromnog doma. Tog dana je počela moja borba sa “Suncokretom”. Suncokreten je hibrid, zakržljalo čeljade očeva iz vojovđanskih ravnica uveženo iz zemlje lala i drugog zeleniša. Kako nam je terasa predviđena za smeštaj bilja okrenuta Jugu, a sama pozicija je na ruži vetrova, naše bilje je po ceo dan osunčano, a konstantno duva lagani povetarac. Kako sam razmeštao bilje plašeći se za njihov opstanak obzirom na surove uslove koje mu pripremam, najmanja briga mi je bio upravo Suncokret. Intelegentno sam zaključivao da će on jedini biti srećan zbog lokacije na kojoj će biti razmešten. E pa CvRc!

Nakon dan dva prelepi cvetovi se osušiše brzinom svetlosti, njih je počelo pratiti i lišće. Onda je uz obilato zalivanje nastupio period stagnacije, mećutim svaki naredni cvet nije ni stizao do rascvetavanja već bi se na pola puta sasušio. Nakon nekoliko varijacija u tretmanu osetljivog gada, dođoh do krajnjeg recepta za opstanak tog ljubitelja sunca. Dosta zemlje i dosta vode, tj. za našu južnu stranu to je podrazumevalo bogato zalivanje uveče i ujutro i sklanjanje sa direktnog uticaja sunca u dane paklenih vrućina. Kada sam napokon uspeo da postignem da se cvetovi rascvetavaju i traju neko vreme, pojavio se problem “starijih” sasušenih cvetova i listova, koji su smetali svakom novom cvetu. Tretman je usavršen dolazkom genetske krivice, tj moje skromne Mati od koje sam nasledio naklonost ka bilju, a sa istom i nadimke poput Ferdinand i slično. Ta surova vreća kostiju i masti je poput glodara izvršila inspekciju bilja, popljuvala, a zatim se pogurene glave sa krajnje kvarnim izrazom lica uputilo ka makazama iako čovek ne bi pomislio da sa tom težinom može imati toliku brzinu kretanja dok sam ja stigao da kažem Beee! Moji suncokreti su završili tretman kod frizera, nije da mi je Mati održala lekciju, kanio sam se i ja to da uradim ali nisam imao hrabrosti, te je ipak njeno iskustvo presudilo. I evo koju nedelju kasnije rezultat je napokon savršen SuncoKret-enov cvet.

Te evo i recepta za Južnu stranu:

• 1 SuncoKreten
• 1 Za dva do tri broja veća saksija od one u kojoj ste ga kupili
• 1 doza zemlje da popuni tu razliku u veličini saksija

• Svim sunčanim danima zalivati ga dva puta dnevno.
• Kišnim danima možete i da odmorite.
• Kada su temperature preko 30 stepeni u kombinaciji sa suncem – sklonite ga preko dana u lad.
• Kako koji cvet precveta, makazice ili nož u ruke i oslobodite mesta za one ispod da mogu fino da se rašire.

P.S.

Oštrom oku i britkom umu ovde neće promaći da se Post malo gađa sa datumima i godišnjim dobima. Problematika je u tome da ja svoj blog nisam pipao, osim na silu, baš podavno, a ovaj post spreman čuči od septembra prošle godine. Tako da nema laži, nema prevare samo je u pitanju malo odocnela objava . U međuvremenu biljčice su prezimile zimu, suncokretena sam pustio da umre iako je bilo sugestija da pokušam da ga održim u životu iako je on jednogodišnja biljka, međutim razne sortice su pokazale svoje zimsko lice i o tome nešto više nadam se uskoro.

U uvodnom postu sam već skrenuo pažnju koliko je ovaj termin kod nas pogrešno – sve. Pošto već tako smelo nastupam, red je i da obrazložim pa bih počeo sa svojim bolnim izlaganjem na tu temu.

Čujte Srbi! Moramo se odvići nekih navika… objasniću je malom digresijom…. Urbana legenda:

….Otišla prva tura naših brilijantnih IT umova, dal beše Amerika, dal Kanada. Čuli lako se dobija posao, a lova do krova! Mesecima riljali, slali svoje CVijeve, radili svakakve poslove čudeći se kako i po njihovoj školi, a naročito znanju i iskustvu niko ne želi da ih pozove ni na razgovor. Ta situacija je trajala dok se nisu požalili dal iskusnijem gastrosu, dal nekom lokalcu. Nakon uvida u njihove CVije, čovek se nasmeši i reče, pa gospodo, vama ovde niko neće verovati da vi sve ovo znate, izbrišite sve svoje prethodne jezike, tehnologije pa i poneki projekat i ostavite trenutno aktuelni C. Prvu CV koji su poslali po tim uputstvima, pozvani su na razgovor, naravno dobili i posao…..

Ono što u americi odavno znaju, a mi tek moramo da naučimo da posla nema u “znamo sve znamo sve” varijantama, čak ni muzikanti kojima ta fraza pripada, nisu baš virtuozi u izvođenju numera u “znamo sve znamo sve varijanti”, već ih izvode više u tzv. verzijiama za pijano i razdragano uvce.

Vratimo se u Beograd, nekih 15ak godina unazad i na moj razgovor sa drugarom sa prostora Republike Srpske: “Mali, ne serinjaj bre, šta se baviš glupostima, što ne zabodeš neke humanitarce ili strance zabodeš bre pravu kintu, šta sviraš k. tu tim varijantama i kuckanjem! Slušaj vamo, da te X nauči, šta studiraš ti ono, veterinu, aha prva godna, dobro piši da si apsolvent, ajmo dalje, kucaš tu, ko je beše tu glavni, aha Microsoft, za Microsoft radis honorarno….

I da ne smaram  dalje dovoljno je, sudbina svake generacije je sama po sebi prokleta da sa 30 godina svi znaju apsolutno sve i da su promenili najmanje 5 radnih mesta, e sad kad na sve to dodamo realne platežne mogućnosti privrednih moćnika, onda za rezultat dobijamo oglase za posao Web Dizajnera sa kvalifikacijama koje ne može da zadovolji apsolutno niko, a što u prevodu znači da će morati da se pomiri sa gomilom kompromisa u kasnijoj realizaciji projekata. To ide toliko daleko da poslodavac zapošljava ulitmativnog web dizajnera, za koga je siguran da što se tiče poznavanja dizajna i svih pratećih elemenata, korporativno brandinga itd. i tome sl. u najmanju ruku bolji od Wally Olins-a, naravno da HTML i sve njegove varijacije poznaje do tančina do verzije 12. Flash mu malo skripi dizajnerski ali programerski gazi po AS3 i prati desavanja i glasine na temu AS4, naravno da Adobe poznaje do tančina i inisistira na radu u Master Collection verziji pošto je greota da toliko znanje propada zbog nedostatka alatki za obradu i kreaciju. Termin SEO je u tom slučaju suvišan….

I ondak, jednako ultimativni komercijalista, ultimativnom klijentu bezkompromisno obeća Flash CMS koji je izmislio SEO za bilo koji drugi oblik prezetnovanja sadržaja na internetu i sve to za samo 10 dana i svega 200€. Kako sve to završi potražite u komunikaciji sa klijentima firmi koje imaju 100+ referenci, imaju jednog web dizajnera, više komercijalista i na tržištu su svega par godina…. a da, nešto im i ne ide u poslednje vreme.

Ovo sam fotografiju bez trunke srama ukrao od zvog zubara. Preporučujem vam da pogledate njegov Flicr nalog.

Srećom, do nas su došle i strane velike kompanije koje već imaju iskustva u formiranju web produkcijskih timova situacija se malo popravlja ali da ne bi ispalo da pričam prazne priče iskomentarisao bio oglase za posao na temu web dizajnera koje sam zatekao u trenutku pisanja ovog posta.

Slučaj br. 1

Opis zanimanja:

* Koncipiranje, dizajniranje i razvoj kako HTML/CMS sajtova tako i Flash sajtova sa multimedijom – Ok znači treba vam 3 u 1

Koncipiranje – Web project manager, Web producer i Information Architect

Uslovi za kandidate:

* Neophodan je razvijen osećaj za lepo i sposobnost da se sagleda projekat u celini + Iskusan, ovo je ok
* Aktivno znanje AS3, HTML-a i CSS-a – hm.. pa super baš AS3, HTML i CSS, pa dobro ako se zaustavimo ovde
* Sposobnost rada na više projekata u isto vreme – ovo je nekako suvišno
* Razvijena komunikacija sa ljudima i timski rad – u Srbiji je ovo bitno napomenuti iako budimo realni, niko od nas ne poseduje baš razvijenu tu osobinu, ovo je tu čisto da se zna da se na budućem poslu neguje elementarna kultura
* Rad u Adobe CS4 paketu (Photoshop, Illustrator, Flash, Dreamweaver…) – ovo je dobro CS4…, zaista me čudi da se ne spominje CS5
* Poznavanje web standarda i SEO – pa ljudi ako tražite neko ko fura AS3 teško bre da će ta osoba da se zanima SEOm – jednostavno ne interesuje ga.
* Poželjno znanje Javascripta, Joomla ili Drupal CMS-a – i kad je sve počelo da liči na koliko toliko smeran oglas udarac… kuvanje kafe, esperantu i  C++

I šta reći na kraju

Ono što ovaj oglas krpi je sledeći tim:

Web project manager – ok ajd ovo je egzotika, ali nazovimo ga recimo Web dizajner sa 5 godina radnog iskustva i gomilom referenci
Web dizajner – sa akcentom na dizajner i znanje Flesh Design-a
Web developer – sa akcentom na C#, Java-u i/ili AS3 (sva tri liče pa se tu može nešto postići za kraće vreme)

Slučaj br. 2

Kandidat treba da poseduje sledeće veštine:

* Odlično znanje xHTML-a i CSS-a
* Poznavanje JavaScript-a
* Znanje engleskom jezika
* Dobro poznavanje aplikacija Photoshop i Dreamweaver i Flash
* Minimalno radno iskustvo od 2 godine

Kao što rekoh, situacija se popravlja jasno je razgraničeno šta mora odlično, šta može da se poznaje, šta da se zna. I ovde se ide malo daleko sa Flash-om, jednostavno … Flashisti i ostali. Jer onaj Flash na nivou flash bannera ne pije realno više vodu, jer stari statični banner su sve ređa pojava, te se sa čak i za taj posao traži nešto ozbiljnijie kaljeni flashista.

Slučaj br. 3

Web dizajner i programer

(1 izvršilac)

Uslovi:

• (X)HTML
• Photoshop
• PHP
• Poželjno poznavanje JavaScript
• Poželjno poznavanje ASP
• Poželjno poznavanje MS SQL Server 2000/2008 i/ili MySQL
• Opciono – Apache web server (instalacija i optimizacija) – IIS (instalacija i optimizacija)

Prednost može doneti poznavanje:

* Iskustvo u radu sa CMS platformama
* Poznavanje PHP-a i Actionscript-a

Od kandidata se očekuje:

* Da je komunikativan
* Spreman na timski rad
* Da ima želju za konstantnim usavršavanjem

Nudimo Vam:

* Prijatno radno okruženje
* Dobre radne uslove

XHTML – Ok
Photoshop… vrlo bitno, vrlo bitno
PHP – Ok, vama treba web developer
Java Scirpt – Ok, ovaj odozgo zna makar pomalo i ovo
ASP – Ljudi ovim ste nakačili na sebe jednu gomilu koja tvrdi da zna i ASP i PHP, nije da ih nema ali se obično radi ili jedno ili drugo, a ne oba.
MS SQL Server i ili MySQL …Apache, IIS

Baš bi voleli čoveka koji poznaje CMS platforme ali očekuju da zaposle nekog ko može da ih napravi sam. A da, pa dobro i sam naslov govori da je potreban Web dizajner i Programer ali se ne slaže baš po broju izvršilaca…

E o tome pričam.

Jedan Web dizajner treba:

- REFERENCE samostalno i timski izvedenih projekata, svoju web stranu poželjno
- Da u najmanju ruku ima osećaj za lepo na webu
- HTML odnosno XHTML i sve prateće varijacije, standardi  su jednostavno osnovni alat te je to možda suvišno navoditi kao potrebu
- CSS je kičma današnjeg web dizajna, što ga bolje pojedinac poznaje, to više magije poseduje u svojoj glavi i pristima
- Da stvarno zna da radi u programima za web dizajn, bilo kojoj kombinaciji, ne treba ucenjivati ljude Adobeom ima i onih koji su više okrenuti Open Source zajednici, to ih ne čini sakatim ili lošim.
- Engleski – jednostavno nužno zlo

A u poželjno se može staviti i rad na nuklearnim projektilima. A svako znanje preko toga je samo premija i bonus. Dodao bih još i besmislenost testiranja kandidata, kroz razne kodne pitalice, đa flash, đa html. Pa ljudi ja i dan danas, kao i svi oko mene vrlo često posegnemo za nekom od referenc book-ova radi banalnih stvari, a uglavnom baratamo tonama gotovih bilioteka, programima koji sami generišu tonu toga…. da nekom kažem ili napišem standard tagova za HTML 4 stranu … ma važi.

I tu dolazimo do suštine. Ako nema Refernece ili vam kao reference prikazuje neki fijasko, budite 100% sigurni da vas taj isti fijasko očekuje i u saradnji sa pomentom personom bez obzira šta u CViju pisalo i šta ta osoba na intervjuu govorila.

I onda uvek ostaje ono staro dobro, možete uzeti nekoga ko je dostigao Zen web dizajna i shvatio je da nema pojma i da želi da uči, u tom trenutku ga vi hvatate za gušu oblikujete prema svojim potrebama… naravno isti vas napušta zarad duplo veće plate nakon nekog vremena

Lep prolećni dan i najlepšom silom prilika iznuđena pauza u radu (tata morao da pokupi derle iz vrtića), bila je ko stvorena za obilazak rajskog vrta kuma R. i po koji ćekul (skr. Ćekulanje) uz kafidžonu i rakijicu dok se dete igra na svežem vazduhu za promenu. Prijatnu atmosferu dodatno je pojačala pojava koja mi se pred očima ukazala, nakon par pogleda u okolinu, čašicu, šolju i oči kuma R. shvatio sam da me oči ipak ne varaju, a i da me kum R. ovog puta nije kljukao svojim bosiljcima i šarenim pilulama! Ni manje ni više na žicama elektrovodova iznad nas opušteno je ćaskao kao ja i kum R. par neobičnih ptica. Jedna od njih je ličila na goluba ali one veličine po kojoj jedenje istih zaista i dobija smisao, a druga je bez sumnje po mom prilčno zarđalom ornitologškom znanju bio Mali Aleksandar…hm… Pa biću iskren prvo što sam pomislio kako bi bilo lepo imati jednog Malog Aleksandra u “Casa de Pantic” ali odmah sam i shvatio da bi to za ovaj primerak nakon što je iskusio ovoliku slobodu predstavljalo više nego mučenje. A i da dodam da ne smem da se zakunem da se radi baš o Malom Aleksandru ko što rekoh zarđao sam skroz.

E sad… Đavo mi ne da mira, kako to da ja kao veliki ljubitelj životinjskog sveta ne znam koja je to kokoš pored Aleksandra, a i motam po glavi možda je nesrećnik zalutao, pa da ga nekako dozovem, uhvatim vratim ucveljenom vlasniku. Rešenje tog problema potražio sam u obraćanju velikom prijatelju ali još većem golubaru gospodinu M. ili N. kako god. Ta njuška svakako najbolje poznaje sve što leti nad beogradskim nebom. I to je izgledalo ovako:

Ja: “Alo S. (dodatni nadimak gospodina M. sa nadimkom N.), je li kako da navatam papagaja”?

On: “Kog papagaja, jel veliki zelen”?

Ja: “U m… t.. .xxx kako znaš”?

On: “Pa S. D. (kako M.ili N.ili S. voli da oslovi moju malenkost aludirajući na moju težinu) jel si na Dušanovcu”?

Ja: “U pa 100 t. m.. …, kako sad pa to znaš”?

On: “Pa se.. jedna, ima tu jedan, druži se već godinama sa vrabcima, niko ne može da ga uhvati i nikome nije jasno kako prezimi”!

Ja: “Dobro znači, ova kokoš sa njim što liči na one tvoje piliće i što je veća od goluba, a liči na goluba i ima belu kragnu i nešto čudniji kljun je po tebi vrabac”?

On: “Ne M.D. (kako M.ili N.ili S. voli da oslovi moju malenkost aludirajući na moju težinu i visprenu inteligenciju) to su ti Grivnjaši ili divlji, šumski golubovi, nešto su se namnožili poslednjih godina u gradu”.

Te eto tog dana saznadosmo nešto novo i ja kum R. a ova Dušanovačka ekipa nas je dobro prihvatila i častila kvalitetnim poziranjem koje kum R. uspeo uhvatiti svojim fotoaparatom.

Tako da Beograde, možeš se pohvaliti jednom neobičnom pojavom i prelepim pticama u svom gradu, a ako se među čitaocima ovih redova nađu turistički radnici i novinari, neka ispitaju malo više stvar i neka naprave jednu kvalitetnu promotivnu romantičnu priču o Beogradu i novootrkivenoj autotohnoj vrsti beogradskih prašuma Mali Dušanovački Aleksandar ( Dusanovac Psittacula Krameri).

I tako nakon razmenjenih reči prijateljstva i razumevanja ptice su nastavile svojim putem, a ja i kum R. svojim…

Subotnji dan  u kancelariji,  završavanje svih poslova koju su još prekjuče trebali biti završeni. Razglabanje mobilnim telefonom i prilika da se prošetam ispred kancelarije ne bi li udahnuo malo svežeg vazduha. U sred razgovora koji se vodi na uglu Krunske i Prote Mateje  ( Proleterskih Brigada i Prote Mateje za one koji se sa “novim” nazivima ulica snalaze kao i ja) i to tačno ispred Španske ambasade i dijagonalno od muzeja Nikole Tesle, fikisiram pogled na  kamaru šuta i betona zaostale nakon postavke ultra fancy novih trotoara. Za trenutak pomislim baš bedak, što i ovo ne picnu da liči na nešto? I dalje gutam slušalicu, a onda prekid – tajac! Ne verujem očima, u sred tog klasičnog primera Srpskog posla, nikao je, procvetao i fino rodio Paradajz! Toooooo Srbijo!!! To rođeni moj! Samo da si mi ti živ i zdrav i dočekaš berbu, nadam se da će ga građani pustiti da odraste u miru i spokoju.  I eto kad se pitamo šta, kako i kuda dalje pa nije li ovo dokaz, pa i Božji znak,  da Srbija stvarno treba da bude država koja hrani i sebe i druge.

Next Page »

• A mošte me i pratiti!

  

• Pages

  • #100dindzosa…
  • Ooooo

• Categories

  • Ama nigde ne pripada! (12)
  • Bandzijev Kutak (5)
  • Debilne mozgalice (4)
  • Desilo se i ružno i lepo (15)
  • Pitajte Nebu! (10)
  • Prevare (3)
  • Reakcije (21)
  • Uncategorized (1)
  • Zeleniš (2)
  • Znam i da je to posa pa sve od sebe daj! (31)
    • Web Project Management (11)

• Meta

  • Log in
  • Entries RSS
  • Comments RSS
  • WordPress.org

• Archives

  • April 2013
  • December 2012
  • November 2012
  • July 2012
  • April 2012
  • March 2012
  • January 2012
  • December 2011
  • November 2011
  • October 2011
  • August 2011
  • July 2011
  • June 2011
  • May 2011
  • April 2011
  • March 2011
  • November 2010
  • June 2010
  • May 2010
  • March 2010
  • February 2010
  • January 2010
  • September 2009
  • August 2009
  • June 2009
  • May 2009
  • April 2009
  • March 2009
  • January 2009
  • December 2008
  • November 2008

• Tags

  APR beograd blog Bor Copywriter CV E-TRGOVINA East Weekend Fest Editor Egipat Graphic designer IA Information architect Joomla Journalist marketing mozgalica Panet pantić poslovanje projekat prostor rad reklame Sadrzaj sajt sajtovi SEO srbija vreme web Web Design Web Designer Web Developer Web Dizajn Web Producer web project web project management web project managemnet Web Project Manager Web Projekti wordpress zakon zaposleni Znam i da je to posa pa sve od sebe daj!