Main menu

Кратак рапорт из Барзиловице

Смак света још увек није наступио, али даје јасне сигнале да се приближава све брже.

Тако нам данас свану сунчан дан, први после ни сама не знам колико месеци. Истина, брзо се наоблачи,али опет – и то прође, па се сунце опет појави. Трава је зелена као у Енглеској, чиста, мокра и тако сочна да чисто завидиш овцама, што могу да уживају у њој.Маслачак се расцветао на све стране, јоргован са листићима који тек извирују је пун пупољака, просто да не поверујеш да ће већ за недељу две то бити велике лила цвасти, које ће извиривати из зелене шуме листова.

А код мене – не постоји нигде таква лепота: нарциси се убокорили, црне лале само што нису процветале, зумбули у свим бојама, исто тако у бокорима.

Тегет мускари са својим ситним звончићима испред црвене лале са штрафтастим браон-зеленим листовима и розе зумбула, иза њих жути нарциси као да им чувају стражу, да их бране од мачје породице, у којој је свако сваком род: мајке су и сестре, и бабе, па и прабабе, али истовремено и супруге, очеви су браћа сестрама и браћи, мужеви женама и сестрама и теткама, и стринама, али нема везе – све је то искрена љубав, мазе се и перу једни друге, и греју, па и чувају своју породицу.

А шаре – ко да природи није било довољно оних лепих мачјих шара, већ упорно покушава да измисли нове. А очи – то је нешто најлепше што постоји – бадемасте, крупне, гледају те запањено (Зар је могуће да нећеш да нас пустиш у кућу? Или – нећеш ваљда сама све то да поједеш? Или – нама је тако хладно, а ти седиш поред шпорета, срам те било!)

Кад одједном – пљусак! Није да је пљусак, већ се све засивело, мог Брда нема нигде, нема чак ни Бугијеве родитељске куће. Нити да изађеш да се дивиш са терасе, нити да уђеш у кућу… Потоци на све стране,трава више није онаква,већ се спљескала, као да се свака травка изломила. Лале се скроз расцветале, попадале по земљи,као да већ вену, паруше се.

Само моја бресква, препуна розе цветова, не хаје ни за ветрину, ни за пљусак. Држи се чврсто, рози се у оном сивилу око мене и не да се. Баш је волим. Опет изгреја сунце (није баш да је изгрејало, али се тако каже) и ја уђем у кућу да сачекам да се цвеће мало опорави.

У кући се не чује ништа, ја сам села да преводим, али – не да ми се. Боје су превише живе – ту је и дан и ноћ у свим бојама, и божури за које ми се чини да видим како брзо расту, и бокорчићи невена са 2 – 3 јарко наранџаста цветића који се тек отварају.

Излазим, а напољу – опет, још јачи пљусак. Ћутим, гледам,мислим – шта ћу, па узмем да износим саксије које су ми још у кући. Наравно, прво погледам на термометар. 13 степени. Неће им ваљда ништа бити.

Док сам ја изнела тих десетак саксија била сам сасвим мокра. А док сам ушла у кућу – пљуска као да није ни било. Земља у саксијама је остала сува, чак ни са листова се прашина није спрала. Оставих их да преноће напољу (можда ће бити још кише). Деда-Април сасвим одговара Баба-Марти – баш су се нашли!!!

Мој притисак такође игра као ово време,скаче и пада, ко да игра неку окретну игру,а ја бих најрадије спавала, па се пробудила за једно месец дана и наставила да се бавим животом.

Eто, то вам је наш 10.април, дан „Д“ за пензионере из Великог краја. Поштар по киши неће доћи, ауто не ради, а кад ће да проради – не зна се, а и све једно је – где по овом хаосу да се кренеш. Воде имамо (само ставиш шерпу на сред ливаде), а остало ћемо кад дође мај…

Али – нико није видео тако лепу брескву као моју!!!

Пријатан вам дан. Душа

1 Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

FacebookTwitterGoogle+
Back To Top