Main menu

Мићага

И ево нас, у мислима већ над ископаном раком, а за дан, два не само у мислима…

Није први пут, та замисао ми је лако мислима пролазила, а трудио си се вала, ко ни зашта у животу, чини ми се… Већ дуже време се и не трудим да те схватим, ипак не дозвољавам алкохолу да све заслуге прими али не вреди ни главу више ломити, живот увек побеђује, иде даље.

Суза нешто нема, туга се више кроз неку сету промаља, измешана су осећања и то ваљда најважније, да су она ту, осећања…

А у нашој их је породици било, а и остаће их и за извоз. То није био дом, то је био лонац страсти, модел породице заснован на виртуализованој фигури оца, јер је ни ти, а ни Мајка, никад нисте имали пример, то му вероватно дође неко проклетство ратних сирочића. И то се осећало, осећало се на сваком кораку, јер Отац, па да не научисмо шта је Oтац никад не би смо спознали сву снагу и значај Мајке. И ту заиста нико није ништа крив, само смо можда то требали много раније да схватимо.

Човек се рађа сам, живи сам и умире сам… О Боже… ја стварно не знам како си исковао ту глупост али си је успео делимично спровести у дело. А она се некако свела на суштину целе твоје личности јер си ти заиста живео у убеђењу да си се сам родио, сам живео…е па успео си умрети сам, свака част, доследно нема шта.

И сад, узевши у обзир све и ја сам, као и што би ближа околина логично очекивала,  у тим ранијим замишљањима ове редове доживљавао као редове осуде, горчине… Али што би још једна велика Мајка умела рећи Цврц!

Јок Мићага, не брини, нећу ти заборавити ни батине, ни понижавања, ни омаловажавања, ни ускраћивања, па јебига, не заборављам ништа али то је клише. Ипак, морам те разочарати, ево на крају листе шта ти заиста нећу заборавити:

Нећу ти заборавити надимак Мићага, који ти је наденуо пријатељ Мата али и пријатељ алкохоличар, коме си ти можда био једини преостали пријатељ, нећу ти заборавити јер си односом према њему дао добар пример шта је пријатељство.

Нећу ти заборавити ни како си чика Бату безброј пута пијаног пео до улаза у његов стан, без обзира на његово стање, јер си тиме показивао да у себи ипак имаш нешто племенито, а мене ваљда научио да се људи виде, а не гледају, па се сходно томе, према њима и односимо.

Нећу ти заборавити да си својим примером и животом, кроз безброј примера како не треба, заправо саставио много бољи животни приручник од оног који би се звао како треба.

Нећу ти заборавити слободу коју си ми даривао својим родитељским немаром. Ниједно кифиленд, а ни телекоманду, ни смисао за хумор, ни на моменте неодољив шарм, ни васер бите на Берлинском аеродрому. Али ни вансеријску способност бламаже.

Нећу ти заборавити ни поглед у очима, у последњих пар година у коме сам огледао сав свој бес услед немоћи да било шта променим. Онај поглед који ти не дозвољава да јасно схватиш да ли да се стидиш себе или тебе.

Све у свему Мићага, кад подвучемо црту, одиграо си своју улогу на сцени живота, поприлично оригинално и узбудљиво, а то што си се успут поиграо мало са ближњима, испада да од све те сурове игре, ми испадосмо бољи, јачи и трунчицу мудрији.

Молим те у међувремену пренеси поздраве свим оним дивним људима који ће те горе дочекати, моје искрено извињење свима које сам на било који начин повредио и огромну захвалност свима онима са којима сам имао част и задовољство земаљски живот делити.  Јасно ти је дакле, да би лепо, да макар  горе мало поведеш рачуна, повучеш ручну.

Толико од мене Тата, ај сад кифиленд, па се видимо горе, да подвучемо црту и видимо где смо.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

FacebookTwitterGoogle+
Back To Top