Main menu

Ronjenje – moja priča


Pre par meseci moj fejsbuk profil ukrasio je ovaj status, a i izjava da će priča tek da bude ispričana. Iskreno, zbog svih koji misle da ne mogu ili se razmišljaju da li mogu da rone, evo moje priče..

Klica

Neko je u najranijem detinjstvu imao zamišljene drugare, neko je imao razne idole, a mislim da su moje detinjstvo najviše potpuno neprimetno najviše obleželi jarani Aubrey Buxton i Jacques-Yves Cousteau. Jedan sa svojom malo je reći fantstatičnom tv serijom (Opstanak), a drugi sa snimcima, reportažama i filmovima sa kojim sam verovatno nesvesno vežbao Apneu (ronjenje na dah) tako što kad bi video podvodni svet, Calypso, Diving saucer, uopšte ronioce i njih kako rone, obustavljao sve funkcije respiratornog sistema 🙂

Ronjenje je kod Pantića u kući bila pomalo tabu tema, poenta je da iako sam u duši seljak, zemljoradnik i žena pomalo, naravno, ipak sam rođen i odrastao na Crvenom Krstu koji je uvek krasio veliki broj građana sa socijalnih margina, boema, umetnika i ekstrema svih vrsta, pa tako i sedamdesetih godina prošlog veka, Ronilaca.

U kući se po ormanima povlačila prava pravcata izuzetno kvalitetna ronilačka maska, Ćaletova..  Ja sam se rodio već kada je Mićaga očigledno rešio da batali priču ali nevoljno je umeo da progunđa o stradalim drugarima roniocima i kako se nekad bavio ronjenjem.

Priču o toj ekipi i konkretnim događajima koji su “zagunđaveli” Mićagu nisam baš uspeo jasno da razčivijam ali verujem da je taj događaj i onaj koji ću opisati debelo uticao na njegov odnos prema mojoj strasti prema vodi.

Uši

Kada mi neko spomene probleme sa ušima i sinusima ja se sada uglavnom samo nasmešim. Prvom polovinom osamdesetih nedaleko od kuće, na raskrsnici Đerdapske i Šumatovačke, Pantiće je u Fiči počisto neki sluđeni maloletnik. Bio je to baš muški sudar, Mićaga je izleteo kroz šoferkku, a ja kroz vozačevo staklo valjda, pravac do bandere, pa kako od bandere nisam mogao dalje, skljokah se niz istu, ja se ne sećam ali Mati tako priča. Sećam se da mi je išla krv iz ušiju, da smo Južnim Bulevarom bazali peške, da sam se drao: “Mama rodi me ponovo” 🙂

Prošlo je neko vreme i onda je počela agonija sa ušima, unutrašnjost levog uveta je bila sva u ranama koje nisu uspevale da zarastu. Prvi i drug razred sam proveo na čok čok aparatu i usavršavanju izgovora reči Otolaringolog. Dakle bez preterivanja, u pitanju su godine, sa kraćim pauzama. Agonija sa ušima koje stalno cure i monstruoznim upalama, je prestala tako što me je tadašnja prijateljica (medicinska sestra) žene koja me je čuvala kao malog, “na foru” odvela u Gradsku bolnicu, de su mi kapali kapi ako sam dobro shvato, tada još uvek,  u eksperimentalnoj fazi, sa kortikosteroidima. I to je bilo to, nakon par nedelja curenja i upale su prestale. Ali osetljivost na sinusima me je pratila do pre neku godinu.

Uzevši sve u obzir, moju želju da treniram vaterpolo ali i bilo kakav drugi duži kontakt sa vodom ćale nikako nije odobravao, kako sam ja bio oduvek besprekorno poslušno dete, vaterpolo sam trenirao krišom. Keva je morala da sazna nakon nekog vremena ali obzirom da sam već podmakao u utapanju u bazen, ispoštovala držala je jezik za zubima 😀 Ipak, da izjednačim pritisak nikako nisam uspevao i polako sam se mirio sa činjenicom da nikad neću zaroniti…

Da bi shvatio je nos u pitanju, a ne uši, trebalo mi je nekih 15ak godina i razgovor Burazera i njegovog ortaka (tada studenta medicine u Moskvi) preko telefona, koji me je čuo kako skvičim, pa je rekao da po tome što mu Burazer priča i po tome što čuje, treba da probam pre svega nos da oslobodim što detaljnije, te da obgrlim šerpu i inhaliram i da vidim da li će biti bolje. Reče on da  to nije upala ušiju, već upala nosa…. Šta god da je, proradilo je i to za vijeki vjekov, a ja sam u međuvremenu naučio sam da razazanajem svoje Otolaringološke probleme, preciznije od brda Otolaringologa koji su me kljukali antibioticima i razvlačili ko žvaku godinama.

Sinupret

Kako mi Kći trenira plivanje, sve standardne boljke u prve dve godine su morale da je dokače, pa tako i česte upale u neobaveznom razgovoru sa njenim lekarom i kuknjavom nad mojim večitim sinusnim problemima, kaže doktorka jel ste probali Sinupret? Pitam šta je to, kaže pa relativno novi lek, na biljnoj bazi, homeopatska varijanta, kaže mnogima baš puno pomaže…

Otiđoh na internet, izguglah, reko aj da probam i probam. Efekti maltene neprimetni, tu i tamo steknete utisak da vam se otvorio neki kanal ni za koji niste znali da postoji ali manje više, nos mi je bio i bez leka prohodan… Ipak u to vreme sam skoro svakodnevno plivao na Vračaru, reko daj da probam da izjednačim pritisak…. 😀

Taj dan sam dobio baš mušku upalu ušiju, nisam mislim ni išao kod lekara, znao sam od čega je i znao sam da će proći ako se smirim par dana 😀 Mislim da sam zaronio taj dan na dno bazena Vračar, ma, ko zna koliko puta 🙂 Trideset i kusur godina sam probijao tu barijeru, maštao, sanjario, koliko sam puta samo na silu zaronio i trpeo neviđeni bol, mislim da će mi taj prvi zaron i uspešno izjednačavanje pritiska biti jedna od onih poslednjih slika u životu 🙂

Mene Sinupret odlično radi, jer pogađa očito kanale koji su meni problematični, po iskustvima drugih ljudi na internetu što sam pročitao utisci su podeljeni od nikakvih do proročkih. Poenta je da je farmacija vesela kuća i da svako malo malo izbaci nešto što vas može osloboditi, zato je važno informisati se stalno, probati razne stvari.

Škola ronjenja

Pošto sam odradio par korektnih gnjuračkih godina stekao fino iskustvo i veštine u snorklingu, usudio sam se razmišljati i o ronjenju. Oko sebe imam solidan broj iskusnijih ronilaca, priupitah jednog od dragih mi… On mi je pripretio da moram biti spreman za kamp na Žanjicama što pre, a prporučene škole su bile H2O i Svet Ronjenja,  moj izbor na drugu je pao pukom slučajnošću, odnosno mom pogrešnom uverenju da Ivanu Orlović (suvlasnicu škole) poznajem od ranije. Kako slučajnosti najčešće vrše odabir baš one varijante koja je trebala da se desi, tako je verujem bilo i u ovom slučaju iako uopšte ne sumnjam da je prva preporučena bila u najmanju ruku jednako dobar izbor.

Usledila je obuka koja je u mom slučaju trajala nešto duže nego što je predviđeno, pre svega što sam ja “krao” svaki termin svoje grupe pa dolazio kad i drugi nisu mogli pa sam neke vežbe i časove ponovio više puta malo se združio i gnječio živac instruktorima brdom pitanja, podpitanja i naravno Pantićevskim redovnim dovođenjem u pitanje 🙂  

I tako do Jula tekuće nam godine stekao sam svoji prvi ronilački sertifikat tzv. prvu zvezdicu po CMAS standardu, prvih 6 zarona na Adi i u jezerima u Beloj Crkvi i uputih se sa Pantićkama put jedne zaista magične lokacije, Marsa Alam u Egiptu. Više o standardima, obukama, a naročito o zaronima i lokacijma vrlo ću rado pisati u narednom periodu.

Da li mogu i ja da ronim?

Razvoj ronenja kao discipline obezebedio je značajno smanjenje kriterijuma koje svaki polaznik treba da zadovolji, tako da je zaista dovoljno za početne korake i zarone do 18 metara, budete prosečnog zdravlja. Ono što je bitno da mogućnost da izjednačite pritisak ne prepuštate slučaju, ukoliko nemate fizičkih oštećenja gornjih disajnih puteva ili neko hronično teško stanje, nema razloga da niste u stanju da izjednačite pritisak nekom od standardnih metoda.

Ono što svakako svima koji žele da rone, a nisu sigurni, imam preporučiti je pre svega konsultujte se sa par instruktora ronjenja.  Takođe i sa otolaringolozima od poverenja i svakako, sa par njih.

Ja sam na svoj prvi zaron, od svojih 39, čekao najmanje 25 godina, ukoliko se prepoznajete u mojoj priči, nema razloga da čekate više ni jedan minut! Ja svakako do sledećeg podvodnog izazova, neću 😉

Šta reći za kraj osim da život svakako izgleda bolje pod vodom!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

FacebookTwitterGoogle+
Back To Top