Main menu

Crno – Pantić pesimista, hejter

Napokon je došao i taj dan! Nakon monstruozno debilno organizovanih predputnih aktivnosti i ogromne brlje agencije kojoj smo ukazali poverenje, uputili smo se put slike i prilike grada Beograda i Republike Srbije, Aerodroma Nikola Tesla!

Taksi prevoz je bio zapravo, čovek, kojeg rado zovem Tata, a on mene slovi sa Sine. Reč je o ljudini, velikog srca sa kojim sam kroz muku snalaženja početkom devedestih poslovno povezao. Ubrzo smo se sprijatelji, on me smatrao pelcerom za dugo priželjkivano muško dete, te me je prozvao sinom. I istini za volju, bio sam dobar pelcer 🙂

Vožnja sa Marfijem, ko vožnja sa Marfijem, ni blizu zabavna ko nekad, puna sete i kiselih anegdota, sa vidlivom mračnom senkom proteklog vremena i trenutne situacije. Stigosmo do aerodroma. Tu me je dočekao prvi zaista uverljiv dokaz, koliko smo kao nacija nisko pali. Aerodrom našega grada, jasno oslikava sve ono što su nam godine iza nas donele. Naizgled je rešena Taxi problematika, a aerodrom kao neko umetničko platno jasno šalje poruku, ovo je zemlja bezzakonja i korupcije, ovo je divlji zapad. I realno ako neko samo spoji sto koraka na tom aerodromu spojiće sav nemar, svu korupciju, svo bezzakonje koje u zemlji vlada.

Čekiranje, let, dolazak

Redčina, nadrkanih drkadžija, sa atmosferom na ivici incidenta se otegla i razvlačila jer tri truta službenika, zabole baš da  dođu na vreme, da se makar potrude da gužve ne bude, dodatno uputstva genijalne agencije su jasno napravljena da naprave što veću gužvu u što kraćem vremenskom intervalu. Nakon 45 minuta smaranja u redu i dodatne runde blejanja po aerodromu, napkon smo prešli u deo predviđen za ulazak za avion, gde su u prostorji 10 x 10 smestili 200 ljudi, naravno bez prozora i taman kad smo bili na ivici da se podavimo, pustiše nas u Daglas kršinu, kojoj pre treba održati 50godišnji pomen, nego što treba da služi za prevoz ljudi. Let je protekao mirno, uz posluženje splačina od strane ljubaznih Egipatskih stujarta i stujardesa. Sletanje je, po starom Srpskom običaju, propraćeno aplauzom.

Pokupili smo prtljag i seli u autobus sa određenim brojem polomljenih regulatora protoka vazduha, pa me je tako celim putem u glavu cepala klima. Tokom vožnje, počelo se naslućivati, da ono što se o vodičima po internetu priča, nisu baš šarene laže iako su nas uputili u skoro sve što treba da znamo i dali su nam po flajku vode, verovatno im je neko u prethodnoj turi skapao, pa onda sada paze.

Nakon vrlo dugačkih 50, a ne 30km kako je očekivano, stigli smo ispred našeg hotela. Ne postoje reči kojima se može opisati ta kičerica i količina bahato potrošenog novca . Obzirom da smo stigli u sitne noćne sate, fino su nas razvukli na prijemu u hotel, a posebni je hit, što su nas sa uputstvima tamo, pa tamo uputili u potpunom mraku da bazamo ka sobama u kojima nas je čekala milostinja u obliku aranžiranog zidarskog čalabrca. Od silnog premora, onako naelektrisani,  Mašu smo stavili da malo dremne, a ja i moja veca polovina smo ostali na terasi u razmišljanju, šta nam je sve ovo do sada trebalo. Ipak, ubrzo je počelo svitati i sunce je ipak donelo nešto malo davno zaboravljene pozitivne energije.

I evo kraćeg opisa dana koji slede.

Hrana

Ako možete da zamislite mirise i ukuse jela, restorana koji zasigurno propada u roku od mesec dana u Beogradu, onda je to slika kuhinja i restorana hotela u kome smo boravili. Ti ljudi jednostavno ne znaju čemu začin služi, možda ih proizvode ali svakako ne umeju da ih koriste. Sve bazdi, sve je prezačinjeno, šatro ima svega ali sve liči jedno na drugo. Čak su i voće uspeli da zaseru, pomorandže su trulež isto važi i za one njihove kržljave banane, jedino su urme vadile prosek. Specijaliteti su posebno smešni, jer se samo zovu tako, inače čak i ne liče na imena koja nose. Srećom tu su urme i pomfrit za decu, pa kome stomak nije jača strana, može preživeti i to. I serem im se u šatro All Inclusive, sa njihovim smrdljvim satnicama i radnim vremenima. Ako uveče ne zdipite vodu, do 12h možete samo da je sanjate ili da je platite. I možda jeste sve na izvolte i na kolko oćeš ali bi voleo da vidim tog šampiona koji se preždere one hrane.

Piće

U okviru All Inclusive arnžmana na raspolaganju vam stoji crno, belo i roze Egipatsko sirće, koje srećom posedue koji procenat alkohola, tako da ubrzo počinje čak i da vam prija. Ja lično nisam pivopija ali neki naši ljudi su balili na lokalno pivo. Kafe, sokovi, čajevi su šatro uvek na raspolaganju, takođe u neograničenim količinama ako vam je uvek od 12h do 00 i ako pod kafama podrazumevate, prilično bledunjavu nes kafu, espreso i ostalo bolje ne probati.

Ako bi sumirali priču o hrani i piću, onda bi mogli jednom rečenicom da kažemo: Sve što ste ikad mogli sanjati, na jednom mestu i bez ograničenja, ovde svakako nećete zateći.

Egipćani

O sjebane li nacije! Zaludnih li ljudi! Osoblje hotela uglavnom nabada engleski, ruski su dobro savladali, a naši su ih naučili po neku srpsku reč. Pokušaće da vas oderu apsolutno na svakom koraku i ono što je posebno gadno u ovoj zemlji je što je cenkanje podrazumevano, čini mi se i za račune za struju i telefon. Ako se ne cenjkate, ovca ste ako se cenjkate opet ste ovca, jer realne cene roba i usluga čine negde oko od 5 – 10% od ponuđene. Ljubazno će vam ga uvaljivati za sve hotelske i vanhotelske sadržaje, neke potpuno besplatno, neke uz nadoknadu. I dobro povedite računa jer 50% popusta je minimum da bi sačuvali svoje dostojanstvo, a budite uporni i nemilosrdni da dobijete i 70 – 80% jer i sa tim popustima, preplaćujete.
I kada kažem sjebane, kažem to zato što im je Mubarak nanu naninu, za početak ukudanjem obaveznog osnovnog obrazovanja. A kada kažem zaludne, to kažem zato što su napaljeni u bolje sutra ko mi pre nekih 11 dina, a nekako mi deluje da imaju još manje čemu da se nadaju, nego što smo to imali mi.

Hurgada

Zastrašujć grad, u vlasništvu Rusa, jedna ulica sa radnjama krcatim uglavnom suvenirima kineske proizvodnje, kičom i tonom nepotrebnih sranja koje će pokušati da vam uvale sa popustom od 30% i cenom 10x veće od realne. Ponegde ćete i naći nešto vredno kupovine, pa ako imate neodoljivu želju baš nešto i da kupite, shvatite da je tu ciganisanje način života, te ako se ne ciganišete, em ih vređate, em ispadate glupi, svađajte se i nabeđujte, probudite kalafonca u sebi. Ako skrenete levo ili desno van famozne Šeraton ulice, videćete pravu sliku. Pored obale ima uređena marina sa nizom restorana, kafića, diskoteka. Obavezno treba probati i sokove od svežeg voća – stvarno.

Plaža, More

Ne kaže se džaba, da je najlepše more – Crveno more. Međutim , hotelske Plaže su ako posmatramo kvalitet peska, prilaza i vode, u odnosu na celokupnu Jadransku obalu težak krš. Plaže ko plaže su loše izvedena varijanta Ade Bojane, nasute peskom trojkom. Na plaži ako imate sreću da ugrabite drvenu ležaljku u zavetrini, jer vetar piči po ceo dan. Za Snorkling deru, tako da tu treba zaista sve od sebe dati i iskamčiti cenu 70% nižu, pa makar se cenjkali više dana.

Snorkling

Ako zbog nečega sav maltret vredi istrpeti, onda je to definitvno gnjuranje i ronjenje. Koralni grebeni i život kojih okružuje se rečima, pa i slikama teško mogu opisati i zaista predstavlja nešto što treba i iz sopstvenog iskustva doživeti.

Kada zaokružimo priču, proveli smo 15 dana maltreta okruženi svakakvim budalama, u lepom ambijentu i uz solidnu uslugu, a pet zvezdica, ma važi. Ipak, ne mogu reći Maša je uživala, Mi smo uživali.

Povratak 🙁

Sa tugom u srcima, nakon doručka i poslednjeg kupanja, spakovasmo naše stvari i uputili se put autobusa za povratak. Put ka Beogradu je protekao jedanko katastrofalno kao i iz Beograda, po sletanju na aerodrom, gužva na pasoškoj je bila ko da dele džaba pasoše i sadnice japanske trešnje, jerbo pasoški dunđeri, rade lagano i naravno sa trećinom kapaciteta terminala. Zemljacima drkadžijama ni na kraj pameti nije bilo da nam ponude da uđemo preko reda, već se stoka uvaljivala i ispred nas, srećom posoški dunđeri, su pozitivno odgovorili na moju molbu da se švercamo preko reda, pa je gomila morala prećutno da odobri taj gnusni čin. Tata me je ispalio, srećom njegove kolege iz Beogradskog taksija prevezle po razumnoj ceni do naše jazbine.

Nesrećni čitaoče, Egipat je nešto što  u životu vredi doživeti! Zato ubi nekog za pare ili se oženi dobro ko ja, a ako zaista i jeste do tebe, onda se jebiga, ipak potrudi malo više. Što se mene tiče, nade nema koliko god se trudio teško da ću ikada uspeti da odem još koji put.

EGIPAT – Vrlo Dobar 4+

Vezani post:

1 Comment

  1. Pingback: Moj mozak nije ok! A tvoj? | Moje dojke su OK

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

FacebookTwitterGoogle+
Back To Top