Main menu

Kuda i zašto? – II deo

U avgustu 2012 godine sa laganim pušačkim ritmom od 3 pakle dnevno, upoznajem se sa napravom zvana Elektronska Cigareta. O tom susretu i iskustvu, ću svakako napisati poseban blog post, međutim tu su prvi crvi počeli da rade svoj posao. Primetio sam osetno poboljšanje svog zdravstvenog stanja, te sam počeo da razmišljam na temu da možda i nije tako ludo, u podmaklim tridesetim vratiti sebe u formu u i kondiciju iz dvadesetih 🙂

I tako sam vario i razmišljao baš oho, da se ne lažemo. Došao je i septembar mesec i polazak u školu, te primetih svog jarana, kako dok ja vodim čeljade u školicu, on svako jutro pegla neke vežbe na terenu pored škole. Par puta sam mu pružao moralnu podršku, te sam saznao da zapravo samostalno vežba Parkour, da je eto, pre nekog vremena imao ozbiljnu povredu kolena, pa je rešio da izbegne operaciju, pažljvim dovođenjem u red, svoje fizičke spreme.

Meni malo ta priča sa Parkourom baš ekstremistički zvučala ali ne mnogo pre toga Baba Straja  mi tvrdio da to njegovo skakutanje vole i stari i mladi i suvi i masni i da nema pravila. Pored toga, gledam vežbe i baš, baš mi se sviđaju, baš mudro osimišljeno, nema dlake na telu koja nije pod nekim opterećenjem, osmišljeno tako, da svaki pokret bude maksimalno efikasan. I tako, Baba mora da se sluša… 🙂

Dođe i Novembar, ja se sa ženskama spremam za turizmološki izlet, kad ne lezi vraže, opet neka krajnje čudna boleština! Par dana pre toga sam batalio i elektronske, reko da nije do toga, međutim jok… Svi mišići u telu, napeti ko da sam upravo sišao sa neke bilderske sprave, upala toliko jaka, da najmanji pokret izaziva osećaj ko da me delju reckavim tupim noževima. Ukratko, agonija.

Doktori me bockaše par dana, čude se, vagali su da li je virus ili mi se moja Lajmska javlja (i o tome sam dužan da pišem), nakon par bockanja donesoše zaključak da je virusno, da se kljukam analgeticima i da će proći, tako i bi.

E tu mi je već svega bilo dosta, kad god Maša (Ćerka) kine, ja se razbolim ko da ću da otegnem papke, sve me vata, sav kilav, stalno osećam težinu neku, stalno razmišljam koliko sam se usvinjio, stalno mi nešto zlo i naopako i mrzi me nogu da pomerim, a kamoli neku ozbiljniju fizičku aktivnost ili teži fizički rad.

I eto, tako je nekgde krajem Novembra, početkom Decembra 2013 započeta avantura od krmice do mangulice.

Počeo sam sa redovnim bazenom, a i Jaran me povuče, pa krenuh da vežbam… baš baš lagano, da se ne povredim, jel sam ipak krme.

Krenuli smo od maltene ukočenih zglobova, od 3-5 lakih sklekića, nešto razgibavanja, istini za volju onih dobrih, parkourskih. Krenulo se od 105kg, od toga 24.9 masti.

Svako biće sa tragovima inteligencije svesno je da je fizička aktvinost nužnost današnjice. Takođe, ono što ste “nekada” mogli volu rep da iščupate nije vam ulaznica za šlank i zdravu budućnost, naprotiv, cenim da predstavljaju potencijal za potpuno suprotno. Jasno sam napisao brojem i slovima 3-5 lakih sklekova, zato što moje “nekada” izgledalo ovako:

1. Buđenje, bajs -> odlazak na bazen Olimp na jutarnji vaterpolo trening sa Vračarskom dečurlijom, komplet trening sa njima.
2. Bajs Olimp -> Crveni Krst -> Ada ciganlija, parkiranje bajsa -> trčanje krug oko Ade -> Bajs -> Crveni Krst
3. Nakon tog prepodnevnog tretmana, sledile su slobodne aktivnosti, da bi uveče išao na još jedan “dečiji” vaterpolo trening…

… nisam mogao volu rep da iščupam ali sam mogao ozbiljno da ga povredim 🙂 imao sam 74-76kg, 10 km sam trčao bez ozbiljnijeg napora. To je bilo “nekad” gde sam sad to je jasno. Priča traje već neka dva meseca, za koji dan ću napraviti drugi presek, rezultati su za sada pre svega senzitivne prirode i odlikuju se drugim brojevima, ne onim sa vage.

Čitamo se!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

FacebookTwitterGoogle+
Back To Top