Main menu

Subotom u 7

Posao koji na silu petkom prekidam i ostavljam za narednu nedelju, ovog vikenda je pobedio, dobrim delom što je zadatak koji sam za subotu ostavio, najbliži onome što me u poslu kojim se bavim, još uvek maksimalno ispunjava.

U skladu sa obavezama u sinoćnom spremanju za naporno testerisanje, rekoh svojoj većoj i boljoj polovini, da me mune repom ujutro, nadajući se da je podatak da do 9:30 treba da sam  na poslu sasvim dovoljan za kalkulaciju kad  pomenuta radnja treba da se desi.

I bi tako, sa malim izuzetkom, što kalkulacije nije bilo, pa se ja nakon kraćeg spremanja, nađoh na ulici, nakon dužeg vremena u Subotu i u 7h 🙂

Dan predivan, u vazduhu tragovi nekad tako za to doba dana, karakteristične svežine. Spuštam se na trolejbusku stanicu i tu kreće jedan set zapažanja koji daje tračke nade, da nisu svi normalni izumreli.

Na stanici stoje oni neki ljudi koji su bili tako uobičajni na ulicama grada  Beograda u bilo koje dana. Znate to su oni što umeju da kažu Dobar Dan!, hvala, izvinite i imaju taj mangupski set reči u svom vokabularu.

To su oni ljudi, što iako im u životu sve ovce nisu baš na broju, nisu namršteni ali preko svojih lica imaju onu karakterističnu patinu skupih umetničkih dela, sa razlikom, da oni zaista vrede i mnogo više od tih mrlja na platnu. Vidi se da im nije lako ali im i lepo kućno vaspitanje, ne dozvoljava da se predaju i navuku ona namrgođena lica očaja.

Shvatih da je trola bila promašaj i da je jutro suviše lepo da bi se živelo na četri i više točkova, pa siđoh kod Božidarca i prebacih se u Ford Tabanusa.

Neka čudna deca, znate ona fina, nose sluške na glavama, nešto mumlaju, mlataraju rukama, a ne deluje ko da su zgutali nešto… Idu u školu, da to su ona deca što i subotom idu u školu, a nisu ni ometena u razvoju, ni ponavljači, to su deca koja idu muzičku školu.

A dal sam vam pomenuo da su to neka deca, koja imaju onaj mangupski vokabular, pa znaju i oni već, dobar dan, hvala, izvini i tako sve te teške reči.

Vračar, moja busija… U borbi sa “razvojem” stari krajolik gubi rat ali prolećne bitke su njegove! Između novih, uglavnom lepih ali hladnih zgrada, probijaju se ona male prelepe kućice, ali sve ih zajedno zasenjuje  jedna davno zapostavljena kultura ovoga grada. Procvetale su magnolije, velika stabla, za svako poštovanje i respekt negovatelja, jorgovani kidaju nozdrve, sve je u cvetu, zaista okupano onim starim, dobrim suncem subotnjeg jutra u Beogradu.

Ulice nisu puste ali automobila ima tačno onoliko koliko ih ja pamtim kao dete, dovoljno da ih primetite ali nedovoljno da naprave buku, histeriju i pobede svojim smradom probuđene Vračarske bašte i balkone.

Prolazim kroz Kalenić pijacu, nemam nameru ništa da kupujem, oću da bacim pogled dokle su jagode stigle sa cenama, baš sam ih željan, a i Maša, a i Bolja i veća polovina 🙂 A Kalenić u sedam? Prodavci još uvek zevaju srču kafe, ćekulaju, završavaju se uređivanja tezgi, sve je ko pod konac, spremno za navalu. I to su zaista lepe slike, znate one za koje još ne postoji ni umetnik, ni oprema da ih uhvati i prenese, to su one slike sa mirisom. Mirišu voćke, mirišu povrćke, mirišu nepregledne gomile cveća.

Životinjari su se ulenjili, tek stižu, rasklapaju se akvarijumi, iznose kavezi. Bogami kada smo ja i Bandži taj posao radili, čini mi se da smo bili nešto vredniji.

Nastavljam dalje Krunskom, srećem “landmark” te tačke vračara, vidno životom izmučenu ciganku, da ciganku, ona nije pripadnik romske nacionalne manjine, ona je ciganka i ona zna iste one mangupske reči, pa kao i uvek kad se susretnemo razmenimo salvu Dobar dan! I tako se mi često Nadobardanujemo jedno drugome.

Skrećem ka kancelariji, kako od milošte zovem prostor u kome radim, Prote Mateje, lipe su procvetale, mirišu.

Vreme je i za moju jutranju kafu…

Dobar Dan vam želim svima!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

FacebookTwitterGoogle+
Back To Top